Pa se vraćamo onima koji nam se nikad nisu ni dali. Pa su ćutke ispevamo neku priču u završecima koji ne vuku na kraj. Utaborili smo se u svojim niskim visinama. Prestoli naših života venu pred našom potrebom da dokažemo da umemo da spajamo i nečije tuđe živote. Strpljivo čekamo. Čekajući Godoa.
Ljubav se ovih dana piše u tačkicama. Nastavcima. Epohama. Vekovima. Susreću se neke vanserijske priče. Dotaknemo se u rasponu od hiljadu kilometara. Pregledno opipavamo svoje duše. Karma nas poziva da je još jednom odradimo. Onako samoubilački kako samo mi to znamo. Jer u krajevima smo uvek pronalazili početke. U razlozima smo tražili izgovore.
U sebi smo pronašli njega. U njemu smo tražili sebe. I mnoge priče još gore, na nekih hladnim ivanjskim vatrama. Nekada, negde, upaljenima. Odgovornost popušta našu omču oko vrata, barem na kratko. Dah neke nade kotrlja naše telo. Umemo da se predajemo kao izdajnici, kao žrtve, kao pobornici, kao borci. Ukus naših želja gotovo da izgara na mestima gde smo bili. Nije kraj. Barem dok sami ne odlučimo da je tako.
Jer naučeni smo. Da živimo živote nametnute i pre nego što shvatimo bit našeg postojanja. Da nam neko drugi ugradi vrednost. Da nam neko kaže ko smo i šta ćemo biti. I kao da tek tada umemo da postojimo. A nije tako.
Mi smo tu. Iako su 5 minuta nakon našeg rođenja odredili naše živote. Naše puteve. Dali nam ime, veru, odredili nacionalnu pripadnost.
I ostatak života nas pustili u zabludi da se borimo za nešto što nismo ni odabrali. Jer to nije naše. Kao ni mnoge emocije koje nam ne pripadaju. Kao i mnogi odnosi koji odavno to nisu. Ali i kao oni i kojem utonemo svaki puta kada pomislimo koliko smo svoji. Kada se sklopimo u trenutku bivanja i dopustimo Biti. Kada se ušunjamo u okove svojih poriva i kada se istinski raspadnemo u nekome.
Venera sa Neptunom dotiče misli naših verovanja. Podseća nas ko smo i tera nas da zaboravimo sve ono što su želeli da budemo. Vraća nas u neke priče da bismo preispitali svoje vrednosti i stali u odbranu sebe. Da bismo zaštitili druge. Da bismo naučili da se nosimo sa stvarnošću, a ne sa rasplivenim balončićima nečijeg tuđeg pakla. Jer živimo u onome što odaberemo i ležemo u postelje koje sami prospremimo. I biramo. Ponekad i pogrešno. A ponekad i baš preko potrebno. I treba biti tako. Makar na tren. Jer imati negde, sa nekime, svoj svet, makar razdvojen na hiljadu dimenzija znači imati deo nečega što je naše. Neodbranjivo.
