Maštaš da je smak sveta ili neka velika katastrofa, a da si ti heroj
Svako želi da bude heroj – veći od života, snažniji od svih. Tako maštamo da zgrada gori dok se mi jedini usuđujemo da uletimo unutra i spasemo onesvešćenu ženu sa detetom, ili maleno mače, sanjamo kako golim rukama sklanjamo stene i vadimo ljude iz zatrpanog tunela, maštamo kako jedini imamo muda da skočimo u vir i spasemo davljenika… Izmišljamo razne ale, bauke i nemani koje napadaju naše bližnje, a mi pritičemo u pomoć. Svako bi bar na trenutak da bude Supermen.
Šta ako sam potpuno luda, a moj mozak me vara da mislim da sam skroz normalna?
Ovo je nešto što svakom proleće kroz glavu. Šta ako pričam sama sa sobom, a nemam pojma da to radim i niko od mojih bližnjih ne želi to da mi kaže da me ne bi povredio? Šta ako svi znaju da sam skroz luda, ali ćute i izigravaju da je sve OK samo da bih bila srećna?
Šta ako svi imaju sposobnost telepatije, osim mene?
Koliko puta ste pomislili, vozeći se autobusom, ili prolazeći kroz gradsku gužvu da u toj gomili ljudi postoje oni koji mogu da vam pročiitaju misli i znaju za sve grozne, lude i stidne stvari koje vam padaju na pamet? Onda zagledate prolaznike i tražite na njihovim licima neki znak da oni znaju. Možda vas je onaj čovek na sedištu preko puta čudno pogledao baš u trenutku dok vam je kroz glavu prolazila neka potpuno neprikladna seksualna maštarija. Ah, gotovo je, on zna!
