Tajler Mos nema posao, nema obaveze osim da sredi kuću i spremi večeru, a izdržava ga njegova devojka. Svako je sada pomislio kakav luzer, a evo kako glasi njegova priča.
Ja sam dečko koji život provodi u stanu. Taj način života nije moj izbor, mada ima neke svoje prednosti. Mogu da se tuširam kada želim, obučem kako hoću i srećem ljude koji želim.
Svaku put kada odemo na večeru, ona je plati i osećam se baš neprijatno. Pričajte vi šta hoćete o modernim vremenima i rodnim ulogama u 21. veku, ali i dalje postoje određena očekivanja od muškarca. Posvećenost. Zaštita. Biti dečko, kojeg devojka izdržava deluje lako, ali oduzima dobar deo ponosa. Prošlog avgusta sam završio master na Nortvestern Univezitetu. Već šest meseci sam bez posla. Shvatam da se moje znanje semiotike i napamet naučenog opusa Alfreda Tenisona ne navodi kao potrebno znanje na oglasima za posao.
Siđite mi s grbače.
Izgledalo je vredno truda učini engleski, istoriju i filozofiju, ali bio sam naivan. Mislio sam da će mi to pružiti mogućnost da nosim jaknu od tvida i da govorim o Ničeovom nihilizmu kada me neko pita da li sam gledao “Okružen mrtvima”. Ono što nisam znao je da je ta jakna prokleto skupa. Umesto toga shvatio sam da sam prekvalifikovan, ali pogrešno kvalifikovan. U ovom trenutku samo želim posao. Kasno noću, ležeći na stomaku čeznem za zvukom faks mašine i pravljenja grafikona za ponedeljak.
Dan za danom, ne zastrašuje toliko porast stope nezaposlenosti ili sledeći intervju za posao, koliko mi je najteže da se pogledam u ogledalo. Svi bejzbol trofeji koje sam dobio kao klinac i reči ohrabrenja da treba da budem ono što želim, bili su sastojci u tom sufleu grandioznih očekivanja. Svaki dan bez posla, pretvara se u dan u kojem pokušavam da ponovo pronađem sebe. Moja devojka je mnogo praktičnija od mene. Ona je inženjerka i ponuđen joj je posao odmah nakon diplomiranja. Otišli smo u Sinsinati. Svakog jutra ona u 7 izlazi iz kuće i pravi nove korake u karijeri, dok ja još u gaćama gledam jutarnji program. Zagledan u laptop svakih 30 sekundi rifrešujem mejl, dok gledan neki bezvezni intervju Džastina Bibera.
Deo prećutnog dogovora je da treba da očistim kamin, usisam, operem tanjire. Uveče spremam večeru, mada bi trebalo da naučim da napravim nešto više od sendviča s piletinom i testenine. Iako me ne tretira tako, ne mogu da se ne osetim kao kućni ljubimac, koji cvili kada ona ujutru napusti kuću i stoji na prozoru mašući repom kada se vraća. Tokom dana kupim i namirnice za kuću, a uveče me ona, ako sam dobar, izvede na picu u lokalnu kuglanu.
