Bila je to sredina septembra u Pusanu, Južna Koreja. Policajac Pak, koji je tek započeo svoju karijeru u maloj stanici ranije ove godine, bio je umoran posle ručka. Kada je hteo da dremne, njegov šef, Policajac Kim dobio je čudan poziv o starici koja je viđena da luta po istom komšiluku više od sat vremena.
Bilo je vreme za akciju. Ušao je u patrolna kola, Pak je pomislio da se starica samo izgubila, problem koji će brzo biti rešen.
Kada je stigao na lice mesta, pronašao je stariju damu kako drži dva paketa. Ona nije mogla da odgovori ni na jedno od pitanja postavljena od strane službenika i njegovog partnera: ko je, gde živi ili gde želi da ide.
Ona je stalno ponavljala da je njena ćerka rodila bebu u bolnici, ali nije mogla da se seti imena svoje ćerke. Svaki put kada joj je postavljeno pitanje ona nije mogla da odgovori, samo je čvrsto stiskala svoje pakete na grudima. Ubrzo, Pak je shvatio da starica boluje od Alchajmerove bolesti. To je mnogo komplikovanija situacija nego što je on očekivao.
U nemogućnosti da dobiju bilo kakve pouzdane informacije iz sada zabrinute žene, policajac Pak počeo je da traži tragove koji bi mogli da pomognu u otkrivanju njenog identiteta. U tom trenutku, nešto mu je skrenulo pažnju. Ona je nosila par papuča. to mu je sugerisalo da ona ne može da živi daleko. Paj ke uslikao mobilnim telefonom i pitao prolaznike da li je poznaju.
U nadi da će čuti neke dobre vesti, on je pokušao da je odvede u njegovu stanicu kako bi spustila pakete jer su izgledali jako teško.
“Ne!” Odbila je čvrsto ponudu da je on bio iznenađen. Videvši da je njegovi napori samo uznemiruju, on joj je dozvolio da drži pakete koji su izgledali tako dragoceno i važno za nju…
