Niko ne ceni ono što imaju da kažu
Za razliku od prethodnih problema, koji se mahom tiču njihovog unutrašnjeg doživljaja sebe i sveta, inteligentne osobe imaju veliki problem pri komunikaciji sa večinom ljudi. Najveće je prokletstvo jasno videti šta se događa, a biti nemoćan da bilo šta promeniš i na bilo šta utičeš.
Inteligentan čovek jasno prepoznaje glupljeg od sebe, ali u očima glupog čoveka onaj pametan izgleda kao ludak i budala, a njegove reči zvuče kao obično lupetanje. Prosečni ljudi nikad ne mogu prepoznati izuzetnu osobu. To može učiniti samo neko ko joj je jednak, ili još pametniji.
Svaki razgovor koji se u društvu vodi, uvek se vodi na nivou najglupljeg među njima. To je prosta logička činjenica.
Na kraju dana, kada su sve njihove reči shvaćene pogrešno, njihovi zaključci izvrnuti naopačke, a argumenti odbačeni kao neshvatljivi i glupi, inteligentnim osobama ne preostaje ništa drugo nego da u sopstvena četiri zida očajavaju. Uvek govoriti pravu stvar i nikad ne biti shvaćen prava je kletva. Zato je svaka inteligentna osoba izuzetno usamljena. Oko nje nema nikog sa kim bi mogla da porazgovara, nema nikog da joj uputi intelektualni izazov za kojim čezne. Ostaje da truli neiskorišćenih potencijala.
Podložni su psihičkim poremećajima
Zbog svega navedenog, inteligentne osobe imaju veoma delikatnu psihu, podložnu traumama i posledicama u vidu psihičkih oboljenja i poremećaja.
Studija sprovedena među najinteligentnijim umovima današnjice pokazala je poražavajuće rezultate. Većina njih boluje od bipolarnog poremećaja, anksioznosti, ili depresije.
Sposobnost da vide dalje od drugih, stalna potreba da procenjuju sopstveni život i tragaju za smislom postojanja uopšte, zaista deluje pogubno na brilijantne umove.
