Previše oštro sude sebi
Inteligentni ljudi su suviše strogi, prvenstveno prema sebi. Ne radi se tu o njihovim uspesima i neuspesima, koliko o njihovom analitičkom umu i sposobnosti da uvide koliko su daleko od sopstvenih ideala, tj. visokih standarda koje sebi postavljaju.
Zbog toga, čak i kad doživljavaju uspeh i pohvale, često ostaju nesrećni – jer to što je zadovoljilo druge i u očima drugih deluje kao veliko dostignuće, za inteligentnog čoveka koji se tim postupkom nije mnogo primakao svom idealu, i nije neki uspeh.
On sam najbolje zna koliko grešaka se tu potkralo i šta sve nije teklo po planu, on dobro zna u kojoj je meri postignuti uspeh na klimavim nogama i samo kap u moru onoga što je moglo biti urađeno. Inteligentna osoba često ostaje duboko nezadovoljna sobom i sopstvenim dostignućima.
Takvi ljudi često imaju tendenciju da umanjuju svoja dostignuća i značaj, zbog čega ih većina ne shvata ozbiljno. Poznato je od davnina – prava vrednost čoveka je obrnuto proporcionalna onome koliko samog sebe hvali. Međutim, poznato je i to da glupi ljudi najviše cene one koji najbolje o sebi umeju da govore.
Uvek žele nešto više od života i ciljaju na velike stvari
Oni nikad nisu u potpunosti zadovoljni sa onim što imaju u životu, jer im visoka inteligencija daje uvid u nešto bolje i veće. U svemu uvek traže neku višu svrhu i značenje. Njihova mašta je toliko bujna da im je gotovo nemoguće da uživaju u sasvim običnim i prizemnim stvarima, koje bi prosečnom čoveku bile sasvim dovoljne za sreću. Običan život za njih je suviše dosadan i tup. Njih privlači samo ono što je izuzetno, veliko i važno.
I kao što ih ne zadovoljava svet koji ih okružuje, tako i od sebe uvek traže nešto više, originalnije, važnije, čudnije, veće i nikad nisu zadovoljni… Oni nisu u stanju da prihvate svet i same sebe onakvim kakvi jesu i ne mire se sa činjenicama koje diktira prosek. Prosek je za njih gori i od same smrti.
