U našem slučaju za to su bila dva razloga. Prvi razlog bilo je njegovo nisko samopouzdanje prikriveno spoljašnjom razmetljivošću. Naviknut da ljudima prikazuje sebe boljim nego što jeste tako se ponašao i u bliskim odnosima. I naš odnos je doživljavao kao predstavu u kojoj sam i ja, verovatno, igrala istu ulogu prikazivanja najbolje verzije sebe. Jednostavno nije mogao da prestane da “brine” kada će se pojaviti moje pravo lice i “srušiti” mu sve. Drugi, mnogo važniji razlog, bila je činjenica da je on zapravo radio sve ono od čega je strepeo da će mu se dogoditi. Održavao kontakte sa drugim devojkama, lagao, manipulisao svojom ljubavlju prema meni. Kao takav, naravno da nije mogao ni meni da veruje. Nije mu bilo lako sa mnom. Nisam popuštala pred njegovim pokušajima da kontroliše moj život, moje kretanje, oblačenje, izbor prijatelja. Nisam se ni pravdala pred optužbama da lažem, nešto krijem, imam loše namere. Nisam pristajala da me smesti u okvir ponašanja u kojem bi mi za sve postupke, pa i razmišljanja, trebalo njegovo odobravanje. Bila je to teška međusobna borba, i on je menjao taktike kojim bi svaki put osigurao da mu ostanem u šaci. Nisam bila laka žrtva, ali nikada nisam bila sigurna odakle, niti kada, stiže sledeći napad. U početku se nisam sa njim čak ni raspravljala. Pokušavala sam da objasnim istinu, a kada bi razgovor prelazio u svađu okretala se i odlazila. I vraćala se uvek. Zašto? Zato što psihoza brzo počinje da radi svoje, a psihičko nasilje je emotivna vrteška čija vožnja nema kraja. Manipulacije su vrlo vešto dozirane, od romantičnih izliva nežnosti do besnih ispada ljubomore koji se uvek završavaju rečenicom – ti mene ne voliš. U najboljim slučajevima sve se završava durenjem nasilnika i umiljavanjem žrtve koja dokazujući ljubav čini nove ustupke.

 

A photo posted by Irina Ivic (@ivicirina) on


U težim slučajevima, žrtve se “bore” za uvažavanje svoje istine. Ne daju na sebe, opet, dokazujući onom drugom da nije u pravu.

reklame

Čak i kada shvate da više nema smisla ostati u tome i okrenu se da odu, to mogu samo uz “dozvolu” zlostavljača. Ja sam nekada samo dobijala poruke dok me ne privoli da razgovaramo.

Nekada je zvao po nekoliko puta na dan.

Danima. Nedeljama. Uhodio me. Nije prihvatao odgovor da je kraj. Koristio je sva oružja dok me ne izazove na odgovor. Ljubavni ton menjao je u pokajnički, pa svađalački, u bilo kakav, sve dok ne dobije povratnu reakciju. To bi značilo da sam ponovo tu. A onda bi počinjala nova tura ubeđivanja da za mene nema boljeg.

Suština je uvek ista – zadržati odnos koji smo još dok smo živeli u balonu prihvatili kao odnos ljubavi. Psiholozi bi to opravdali prirodnom potrebom jednog živog bića da ne odustane lako od te ljubavi, sa tom razlikom što se u stanju psihoze lako izgube kompasi koji pokazuju da taj odnos neće imati srećan kraj. Žrtve postaju lak plen, uveren da neko bolji za njih, možda zaista i ne postoji. To zaista može da razume samo onaj ko je kroz to prošao. I to je odgovor na sva pitanja – zašto ga nije ostavila?…

 

 

loading...

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.