Znate, ne pričam o devojkama koje žive na visokoj nozi, koje imaju pomoć bebisiterki i spremačica i izvor prihoda koji neće presušiti, kojima je luksuz svakodnevnica i ništa nije nemoguće, pričam o prosečnim ženama koje su manje ili više situirane, ali koje će morati da žrtvuju za decu.
Život moje drugarice je prilično depresivan i kada mi se “jada” ne umem čak ni da joj ponudim reči utehe, mada uvek mogu da se pozovem na ono čuveno “Imaš decu, ona su smisao života”. Ali, ona već sama sebe teši time: “Kada vidim moja dva dečaka, sve dobija smisao”, “Zbog njih ću sve izdržati”, “Kada ih zagrlim, svi problemi nestanu”…
Teši se i time da sve te devojke oko nje koje imaju život, na kraju krajeva nemaju decu i da su “ljubomorne” na nju. Svaki razgovor sa njom se svodi na vrtić, predškolsko, šta će njih dvojica jesti, zašto su se opet razboleli, šta su dobili za rođendane i ostale praznike, kako su super inteligentni (ispade da je svako dete u Srbiji ‘vunderkind’), kako su smešni i zabavni i slično. Možda sledi i tura jadikovki kako nema vremena ni da diše, kako stalno sređuje, čisti, pegla, kuva, kako sebi nije ništa kupila, kako svaki dinar čuva za decu i njihovu budućnost.
Ona nije napustila kraj u kome žive već godinama, osim možda ako je to bilo potrebno zbog dece, uvek štedi na sebi, nigde nije putovala, ne gleda filmove, ne čita knjige, ne zna šta “izlazak” ili “dejt” znači, nema planove za budućnost, jer svi su vezani za klince, u prilično “beživotnom” i lošem braku je – nikada nisu bili posvećeni jedno drugom, već samo očuvanju porodice kao forme. I na kraju krajeve – oni čak nemaju ni probleme sa finansijama, ali opet tako retko se usudi da sebi nešto priušti… Jednostavno – prestala je da postoji kao žena i postoji samo kao majka.
Nije mi teško da je slušam, samo mi je užasno žalosno. Zato što ne znam kako da joj pomognem i “oslobodim” zatvora u koji je sama sebe strpala…
Velika mana celokupnog world wide web-a je sto je bas svakome, bukvalno svakome dozvoljeno da pise I objavljuje “tekstove”. Vecu gomilu gluposti na jednom mestu, tj.na tri strane, nisam skoro videla. Kao maloletna majka (svojom voljom, planirano) ne mogu da ne odreagujem. Da, rodila sam decu kada sam imala 17 I 18 godina. Napustila sam skolu, koju kasnije nisam mogla da nastavim zbog obimne prakse, pa sam krenula ponovo, drugu skolu od prve god. Nakon toga, upisala sam I Visu skolu….nekako se uz dve bebe ne zadrzah tu, pa dodah jos dve god, da ipak stoji ono dipl..neka, trebace. I da, bude mi zao ovih neudatih nekad.. nekako se nisu makle od tog bureka ujutru posle dejta (kad je vec dejt mogle su bar spagete , al’ ajd). Ja eto planiram.I neke postdiplomske studije, provodim vreme sa decom, imam I vreme za sebe. Novac trosimo kad kome I sts treba. Stigne to da bude I kolekcija cipela I kolekcija knjiga. I.da, bude mi zao ovih od 27, neudatih.. nekako se tese da ce im te cipele za koje daju pola plate nesto nadoknaditi ili time sebi dokazuju nesto. Tese se da su ovakve, kao ja, nepismene, zarozane I tuzne. Tese se da su deca opterecenje.. Tese se I burekom posle dejta.. castim jogurt da pomognem u toj nesreci.