PSIHOLOGIJA OSMEHA: Psiholog Adrian Furnham pita se šta možemo da naučimo iz osmeha, i na koji način su evolucionarna, multi-kulturalna i društveno psihološka istraživanja doprinela razumevanju osmeha. Svima je poznato da osmeh može biti spontan i prirodan, ali i lažan, odnosno odglumljen.
Ipak, ono što malo ko zna, a Furhnam otkriva, jeste da nasmejano lice nije mnogo drugačije od uplakanog. Naime, facijalne ekspresije se ne razlikuju naročito, dok sa druge strane, poneke osobe (više žene, nego muškarci) plaču kada su srećne. Osmeh je često odgovor i na neprijatne situacije, stanje šoka, ili, čak, sahrane. Takav osmeh je prirodna odbrambena reakcija organizma na trenutke koju nisu lagodni, zabavni, jednostavni, prijatni.
Spontani osmeh ubrzava disanje, a snižava krvni pritisak i puls. ’Nauku smejanja’ je, prema rečima Furnhama, inicirao Charles Darwin koji je primetio da su uzrok, posledice i manifestacije smejanja univerzalni među različitim kulturama, za razliku od drugih neverbalnih gestova. Bebe počinju da se smeju već u petoj nedelji života, kada uče da je plač ono što privlači pažnju drugih, ali je smeh ono što tu pažnju zadržava. Smeh je, ujedno, i ključ za građenje i održavanje boljih društvenih odnosa, što je dokazano u mnogim istraživanjima. Furnham upućuje i na bonton koji se razlikuje od kulture do kulture, u izvesnom smislu, određuje pravila smejanja, te se tako ljudi sa juga Amerike smeju više od onih sa severa, a Azijati nastoje da prikrivaju usta kada se smeju. Istraživanja pokazuju i da se žene smeju više od muškaraca.
