Bili jednom učitelj i učenik. Učenik je stalno jadikovao zbog gorčine života. Učitelju to dosadi pa ga pošalje u grad po dve šake soli. Kad se učenik vratio, učitelj mu reče da saspe šaku soli u čašu vode i ispije gutljaj.
– Kakvog je ukusa? – upita učitelj.
– Gorkog! – zacvili učenik i ispljune vodu.
– Zapamti to – kaže mu učitelj i povede ga put obližnjeg jezera.
Kad su stigli, učitelj mu naredi: Baci drugu šaku soli u vodu i probaj je.
Mladić baci so u jezero, klekne i otpije gutljaj.
– Kakvog je ukusa? – upita ga učitelj.
– Slatkog – odgovori učenik i ustane.
– Osećaš li ukus soli? – upita ga stari učitelj.
– Ne, učitelju – tiho prozbori učenik.
– Vidiš, bol života je čista so.
Količina boli u životu ostaje ista, potpuno ista. Ali gorčina, nastala od boli, zavisi o posudi u kojoj čuvaš svoju ranu. Zato, kad god osetiš gorčinu života, proširi svoje shvatanje. Kad god trpiš veliki bol, prestani da budeš čaša i postani jezero. Jednostavno, gledaj šire i dalje od svoje rane i vode tvog života postaće mirne i slatke kao ovo jezero. Zapamti, veliki bol mala čaša ne može da podnese, a veliko jezero neće je ni osetiti.
