Zbog ljubavnika je napustila muža i pogazila 12 godina braka, ali nije našla sreću
Jurila sam sreću i sve sam zeznula. Da mi je neko pre godinu dana rekao da ću sa trideset godina biti sama, sa dvoje dece, rekla bih mu da je lud.
Pre samo godinu dana sam bila žena koja je imala sve: dva predivna sina, lep dom, dobrog čoveka i oca svoje dece pored sebe.
Život mi je tekao u savršenom ritmu. Kuvala sam, vodila decu u školu – vrtić, organizovala letovanja/zimovanja i živela jedan miran život.
Međutim, nešto je nedostajalo u mom braku. Osećala sam se usamljenom. Zašto nisam bila srećna?
Muža sam upoznala kada sam imala sedamnaest godina. On je bio par godina stariji, a ja sam bila očarana sa njim. Imao je posao, automobil, kuću… Bio je čovek “na mestu”. Zabavljali smo se tokom mog studiranja i kada sam diplomirala, normalno je bilo da se venčamo. To je bio prirodni tok stvari. Imamo dva predivna dečaka i iz ugla posmatrača mi imamo sve.
Posle drugog deteta, počela sam da se osećam drugačije. Mrzela sam osobu kakva sam postala. Nisam se osećala lepom, a ni zadovoljnom. Vremenom sam postala strašno nesrećna.
Težila sam savršenstvu, konstantno sam tražila potvrdu mog muža da sam lepa, dobra, savršena… Međutim, to nisam dobila od njega. Negde uz put smo prestali da komuniciramo. Razgovor nam se sveo samo na dnevna pitanja o deci i njihovom odgoju.
Ljubav je bledela… Brak mi se raspadao pred mojim očima.
Onda je u moj život došao On. Pričali smo o svemu: deca, kuća, porodice, život… Bio je moja srodna duša. Moja duševna hrana. Uz njega sam dobila to nešto što sam tražila. Možda je to razumevanje, ili mi se tako činilo…
Dopadale su mu se moje tetovaže, delili smo zavisnost o kafi, imali iste životne ciljeve… Jednog dana sam pogledala u njega i više nisam videla prijatelja, videla sam u njemu ljubav svog života.
