Za većinu ljudi danas Ljubav znači biti voljen, a ne biti sposoban da voliš. Toliko je počelo da se od nje očekuje a da joj se ništa ne daje, vređana je, ponižavana, pogrešno interpretirana, da se zbog takve atmosfere linča povukla u ilegalu. Kao vagabunda šunja se u tišinama, stoji po ćoškovima, sluša tračeve o sebi i retko izlazi u javnost. I zašto bi kad se o njoj, najboljoj, pričaju najgore stvari.
Ljubav je slepa. To govore samo oni kojima je čulo dodira izoštreno više nego sposobnost da vole, pa pravdaju svoju zaslepljenost i nagone svaljujući krivicu za lične pogrešne izbore na Ljubav. To govore samo oni koji mešaju sladostrašće među nogama sa Ljubavlju. Ona je vidovita jer Ljubav vidi dalje od očiglednog i spoljašnjeg. Ljubav nije samo odnos prema određenoj osobi, već da je stav, odnos prema čitavom svetu a ne prema jednom objektu. Tada se otvaraju mnogo veća vrata iza kojih stoji sve ono očišćeno od svega telesnog i pojavnog.
Ljubav boli. Netačno. Život može da boli. Ljubav nikad. Ako boli, nije Ljubav. Ona samo može da leči. Sve te izranjavljene od života, nepravdi, drugih ljudi. Donosi smiraj, veru u bolje sutra, vraća na noge one potučene do kolena, kalemi krila onima kojima su bila lomljena. Ako vas nešto boli, pregledajte se bolje, sigurno je ego. Obično od početka bude netačna anamneza, a komplikacije dugovečne jer se tad leči ono pogrešno.
Ljubav je komplikovana. Samo ako se posmatra kao računica ili nejednačina. Ljubav je toliko laka i prosta. Ako osećate da je ne dobijate dovoljno, znajte da je ni ne dajete dovoljno. Da, toliko je jednostavno. Jedino ta Ljubav koju dajete je zapravo jedina koja vam ostaje.
