Ljubav ima rok trajanja. Možda ako je doživljavate kao nasladu, kao nešto što se može mazati na ’leba ili kao nešto kvarljivo. Ako prema njoj imate odnos kao prema vodi, vazduhu, Suncu, onda shvatate da samo vaše trajanje može da prođe, ali ne i njeno. U tome je razlika između onih stvorenih za ljubav i od Ljubavi stvorenih.
Ljubav sa godinama umire. Ljubav nikad ne umire prirodnom smrću. Mi je ubijamo. Prave Ljubavi traju zauvek. Čak i kada tela njenih vlasnika prestanu fizički da postoje, ona nastavlja da živi jer se o njoj priča. Znajte da ljubav koja je mogla umreti, nije bila Ljubav.
I na kraju, kad tu Pravu Ljubav pogrešno shvaćenu, na pravdi boga izvređaju, da je slepa, da boli, da je komplikovana, da ima rok trajanja i da je smrtna, dodaju još i da Ona ne postoji. Samo zato što je oni nemaju. Ti koji su u stanju da sve to potpuno neosnovano govore o njoj, zbog toga je možda nisu ni dostojni. Vrlo verovatno je zato i nemaju, a ne zato što ne postoji.
