4. NE MOŽETE DA PREPOZNATE ŠTA JE SREĆA
Ovime se bavim već 15 godina, i duže vrijeme mi nije bilo jasno zašto devojke potpuno različitih statusa, godina, iskustva i vaspitanja prave iste greške. Šta sam shvatila? Da roditelji igraju ogromnu ulogu. Oni bi trebalo da pruže kćerima osećaj sreće tako da kasnije mogu prepoznati same sebe u društvu. Niko ih nije naučio kako da budu srećne. Tako da kad devojka započne svoj život, ne zna šta zapravo znači biti srećna. Zna za deliće tog osećanja iz trenutaka kada je za nešto bila nagrađena; dobre ocene, dobro ponašanje i slično. I zato počinje svoj život i susreće muškarca koji poručuje “Ja sam sreća” i odvodi ga kući. Prošle su dve ili tri godine, a ona i dalje ne oseća tu sreću.
Glavna uloga roditelja je da prenesu deci šta je stvarno sreća.
5. NE ODGAJATE DECU DA POKAŽU SVOJA OSEĆANJA
Posmatrala sam dete jednog svog poznanika. Njegova trogodišnja kćer bez zadrške pokazuje osećanja prema njemu. Njeno ponašanje većinom diktira priroda. Kada bi se odrasla žena ponašala tako, muškarac ne bi mogao da ostane indifirentan prema njoj. Ali šta se događa s tim ponašanjem kada odrastemo? Zašto devojci kada uđe u novu vezu treba toliko vremena da pokaže znakove povezanosti? Kada je bila mala, to joj je bilo prirodno. Zašto mora to ponašanje ponovo da nauči?
Razlog je zabrinutost. Iskustvo prethodnih veza. Kada je devojka bila prevarena više puta, ona počinje da misli “Možda on ne želi ovo? Možda će me odbiti?”.
I zato je izvor svega u detinjstvu. Vrlo je bitno biti svestan koliko je važno prihvatati osećanja dece. Ako vaša kćer plače, ne smete joj reći da plače bez veze. Morate da saosećate. Jedan od načina da to uradite je da im objasnite da je s njima sve u redu: “Šta god da se dogodi, ja sam tu uz tebe.” I morate se suzdržati od pridika.
Veliki broj ljudi dobro počne: “Šta god da se dogodi, tu sam za tebe. Ali znaš, kad sam ja bila u tvojim godinama….” i onda krene pridika.
