Kako je ženska seksualnost prešla istorijski put od jednake s muškom do nivoa na kojem je, barem iz ugla popularne kulture i svakodnevnog diskursa, praktično iščezla?
Ženska seksualnost je problem novog doba
Antika i renesansa nisu imale problem s legitimitetom ženske požude. Već 18. vek, međutim, doneo je snažan zaokret.
Žena koja bi iskazala želju za seksom smatrana je mentalno poremećenom, a poremećaj se vezivao za „tajnu poluciju“ (masturbacija) i „prekomerno konzumiranje čokolade“. Dijagnoza je imala svoje ime – nimfomanija – i lečila se čajevima, masažom, boravkom na vazduhu, fizičkim radom. U slučaju da lekari i porodica stanje „obolele“ procene veoma teškim, pribegavalo se hirurškom zahvatu – kliteridektomiji, odnosno odsecanju klitorisa (ženska kastracija).
Okej, žene danas ne idu kod lekara, ni svojevoljno ni silom, ako osete želju za seksom. I da, gledali smo Samantu („Seks i grad“). Ipak, koliko Samanti poznajete i kakvo, ali iskreno, mišljenje imate o njima?
Danas živimo u svetu čije su koordinate dva stereotipa: muškarac mora, od njega se očekuje da stalno želi seks; žena – od nje se očekuje da ne voli seks baš toliko i da pametno upravlja njime.
Dakle, ona pristaje na seks jer toleriše njegov neutaživi apetit, trampi ga za manja ili veća dobra poput prstena, parfema ili bebe (od žena se, isto tako, očekuje da imaju neverovatnu želju da dobiju bebu).
Celokupna popularna koncepcija se vrti oko sledećeg: žene neće seks, već hoće da muškarci obavljaju kućne poslove, upijaju svaku reč koju izgovore i eksplicitno obećaju da ih neće smarati zahtevima za seks.
Problem za oba pola
Groteskno shvatanje i interpretacija ženske seksualnosti stvara problem i muškarcima, mada su joj oni najviše kumovali. Muškarac po definiciji hoće seks za ženom. Ali, zar vam nisu rekli da mi ne volimo seks, ne osećamo potrebu za njim, grozno nam je što ga vi toliko želite i jedva da smo u stanju da vam to tolerišemo?
Imam prijatelja koji kaže da se ponekad oseća kao da je biološki naštimovan tako da mu se prdi samo kad je u punom liftu.
Šalu na stranu, ovaj stereotip i njegove suptilne varijacije su osnova kulture silovanja. Ako žena nikada ne želi seks, ako nikada ne može imati iskrenu želju za njim… pa, u tom slučaju, dobiti ga na silu je jedini način.
Varijacija stereotipa: žene zapravo hoće seks, ali se pretvaraju da su čedne i zato – kada kaže „ne“, ona zapravo misli „da“.
Zanimljivo, ali na ovome počiva čitava industrija vikend ljubavnog romana, čiji su autori i konzumenti predominantno ženskog pola. On je „bezazlen“; u njemu nećete pročitati nijednu „bezobraznu“ reč, ali zato on nju uvek „uzima“ na prepad, a čim je dotakne, čim ona oseti njegovo (uvek) mišićavo telo, postaje svesna da ga je zapravo želela sve vreme.
Isti stereotip je temelj odbrane kulture silovanja: ako ona zna da on neprekidno „želi ono“ i da mu je teško da „to“ kontroliše, kako joj pada na pamet da mu se približi tako obučena? Zar joj nije jasno da ga time provocira i da je on muškarac?
Objektivnosti radi, treba reći da isti stereotip na sličan način pogađa i muškarce, s jednako ozbiljnim posledicama. Muškarci danas mogu biti žrtve i seksualnog uznemiravanja i iznuđenog seksa. Zašto se takvi slučajevi prijavljuju ekstremno retko? Naravno, ima ih mnogo manje nego u obrnutom smeru, ali ipak.
Zato što je sramota. Zato što muškarac mora uvek hteti seks i koga uopšte pokušava da ubedi da nije uživao?!
Iz istog razloga, nastavnica koja ode u krevet s četrnaestogodišnjim učenikom biva izložena mnogo manjoj stigmi nego nastavnik koji zavede četrnaestogodišnjakinju. A ko kaže da posledice nisu iste? U oba slučaja poenta nije u seksu nego u igri moći i autoriteta, odnosno zloupotrebi istih.
