I moje telo se promenilo. Kada smo se venčali imao sam 27 godina. Dizao sam tegove, trčao i još uvek imao senzibilitet rvača koji sam nekada bio. Jedino što danas dižem je moja ćerka, u dnevnoj sobi kada se igramo aviona.
Moje trčanje svodi se na jurenje za našim trogodišnjakom, dok se pravim da sam čudovište iz crtaća. Najveći protivnik sa kojim se danas rvem je odluka hoću li pojesti tri ili šest komada pice kada naručimo dostavu.
Sama ideja osuđivanja tela moje žene toliko je odbojna, sebična i kratkovida.
Razmislite o svemu na ovaj način: Da je jedan od vaših prijatelja s fudbala mesecima na bolovanju tokom kojeg se udeblja i naposletku mora na opasnu abdominalnu operaciju, garantujem vam da nikada ne biste razmišljali o njegovim trbušnjacima, ožiljcima ili slabim mišićima. Čestitali biste mu i rekli: Frajeru, preživeo si!
Razlika u tom scenariju i trudnoći jeste ta što je vaša partnerka uz sve to čudesno na svet donela ljudsko biće. I to ne bilo kakvo biće – to biće je vaše dete. I to dete je deo vaše porodice.
Volim telo svoje žene nakon porođaja zato što svaki put kad ga pogledam u njemu vidim svoju porodicu, a moja porodica ono je za šta vredi živeti svaki dan.
I zato što, bez obzira na sve što sam do sada skrivio, još uvek želi da spava sa mnom”, zaključio je Bret.
