Zato sam, kada sam saznao da sam ipak dobio devojčicu, bio pun zahvalnosti. Zahvalio sam se bogu što neću morati da se pretvaram da me interesuju stvari poput sporta, automobila i ostale “muške” teme.
Mogu da vam kažem još nešto – jedva čekam dan kada ću sa svojom ćerkicom ići u šoping, ili na predstavu, kada ću joj pomagati da prevaziđe prve ljubavne probleme, kada ću joj pomagati da sazna sve što je zanima o momcima, seksu, ljubavi, prijateljstvu… Jer to je ono što zaista umem bolje. U svemu tome, ja ću biti njen oslonac i savetnik, ali neću zauzimati ulogu uzora. Ja ne znam ništa o tome kako je biti žensko, ali znam kako je biti muškarac u svetu opterećenom mačizmom i stereotipima.
Ne razumem muškarce koji jedva čekaju da dobiju sina
Koliko neko treba da bude nesvestan sebe i svojih mana da priželjkuje sina koji će ličiti na njega? Mnogi muškarci su spremni da skoče od sreće do neba na samu pomisao da su nekome uzor i zvezda vodilja u životu, a malo ko zaista razmišlja o tome da li zaslužuje tako nešto, da li je vredan toga i da li je sposoban da svog sina nauči tome šta znači biti pravi muškarac.
To je ipak nešto više od fudbala i basketa, nešto mnogo više od povremenog izlaska u društvo starijih i komentarisanja žena… Vi koji se radujete sinovima, da li zaista imate nešto više od džeparca i povremenog tapšanja po ramenu da im ponudite? Da li zaista želite da postanu isti kao vi, ili da od njih pravite ono što sami niste uspeli? Istina je da je imati sina zaista strašan zadatak i ja sam do beskraja srećan što neću morati da ga obavljam.
