BAŠ MI JE DRAGO ŠTO IMAM ĆERKU, A NE SINA: Mladi otac otvorio dušu i zapušio usta prijateljima i familiji
Kada sam dobio devojčicu, zahvalio sam se bogu što neću morati da se pretvaram da me interesuju stvari poput sporta, automobila i ostale "muške" teme. ilustracija: Pixabay

Ne nada se svaki muškarac sinu, neka vam to bude jasno jednom za svagda. Presrećan sam što sam dobio baš ćerku, a ne sina. I reći ću vam zašto…

Pre nekoliko godina, kada su mi javili da sam dobio ćerku, većina prijatelja se radovala i slavila zajedno sa mnom. Međutim, bilo je tu i par onih patrijarhalaca koji su me sažaljivo gledali i pitali “Hajde priznaj da si ipak više želeo sina…”

Međutim, istina je da nisam. Evo zašto nisam želeo da dobijem sina…

Svuda gde je i muškaraca, postoji taj stereotip da muško uvek priželjkuje sina i da se rođenju sina više raduje nego rođenju ćerke. Međutim, to uopšte nije uvek slučaj. To sigurno nije bio slučaaj kod mene. Vest da sam dobio ćerku umesto sina donela mi je ogromno olakšanje. Pitate se zašto…

reklame

Zato što me ideja o tome da imam sina nenormalno plaši

Imati sina za mene bi značilo uvek biti u centru pažnje, uvek pod lupom. Za mene je to odgovornost na koju nikad neću biti spreman, jer bi sinu morao da budem uzor u svakom smislu i mometu. Ko zaista za sebe može da pomisli da je dovoljno dobar da nekome bude uzor? Ko zdrave pameti to uopšte želi?

otac-i-cerka

Naravno da ću u životu svoje ćerke igrati glavnu mušku ulogu, ali makar ona neće graditi svoju muževnost ugledajući se na mene. U očima sina, otac je savršeno stvorenje, otac je najveći, najjači, najpametniji… kakav god on bio. Nikad neću biti spreman na to da me jedno mlado ljudsko biće gleda tim očima i pokušava da bude poput mene. Plašim se da ne zaslužujem to.

Sama ideja da neko od mene uči šta zaista znači biti muškarac mi je krajnje odbojna

Ovim ne želim da kažem da ne volim sebe, ili da nisam zadovoljan onim što sam postao. Samo ističem prostu činjenicu da je takvo iskustvo previše zastrašujuće. Niko od nas nije savršen. Ja sam pogotovo daleko od svakog savršenstva. Ne umem da promenim gumu na kolima, nisam vešt sa rukama, niti sam nekakvo otelotvorenje muževnosti. Više sam sklon umnom radu. Nikad nisam bio na kampovanju, ne volim da igram fudbal. Pa kako onda da dozvolim svome sinu da se ugleda na mene? Kako da ga pustim da gradi svoj karakter gledajući mene? Od kakve koristi bih bio ja kao otac jednom dečaku?

loading...

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.