Živimo u svetu gde se osrednjost ne prašta, gde svako pokušava da na ovaj ili onaj način bude poseban i autentičan ne bi li se istakao u masi. Pa zašto onda svako ko je rođen drugačiji uglavnom biva stigmatizovan od svoje okoline? Gej, androgen, transeksualac- zbog čega je to uopšte bitno ako si uspešan u onom čemu se baviš i pritom nikoga ne ugrožavaš svojom seksualnom orijentacijom? Ili su netalentovane silikonske heteroseksualke koje ne silaze sa naslovnica i televizijskih programa ipak društveno prihvatljivije?
O pripadnicima LGBT populacije na brdovitom Balkanu većina ima izgrađeno mišljenje- dok ih jedni otvoreno podržavaju, drugi bi ih ogradili bodljikavom žicom a potom zbrisali sa lica zemlje, trećima ne smeta ako se svojom seksualnom orijentacijom bave isključivo među svoja 4 zida, četvrtima se čini zanimljiva ideja o istopolnim roditeljima, peti pak tvrde da strejtaši glume da su manjina ne bi lakše uspeli preko raznoraznih lobija.
Svojevrsni bum je, sada već daleke 1981. godine, izazvao je šou ”Beograd noću” u kom se vrsni muzičar Oliver Mandić vaskolikom auditorijumu predstavio u ženskoj odeći, štiklama i sa ful šminkom. To je možda u to vreme moglo simpatično da izgleda svetu koji je oberučke prihvatio ostrvsku pop senzaciju Boj Džordža, ali ne i drugaricama i drugovima širom SFRJ. Mandić čak nije ni naklonjen svom polu, on je samo hteo da na originalan način predstavi svoj debi album ali ko da razume to u zemlji gde homoseksualci stvaraju porodice jer to ”tako treba”.
Šok koji je usledio 1995. godine na ovim prostorima bila je glavna glumica u filmu Želimira Žilnika ”Marble Ass”. Iza umetničkog imena Merlinka bio je prvi javno eksponirani beogradski transvestit Vjeran Miladinović, koji je svoju različitost platio glavom kada je zidarskim čekićem brutalno ubijen 2003. u blizini osnovne škole u Krnjači.
[fb_embed_post href=”https://www.facebook.com/VjeranMiladinovicMerlinka/photos/pb.474948065931497.-2207520000.1442507335./533188766774093/?type=3&theater/” width=”550″/]A onda se pre nekoliko godina na modnim pistama i naslovnim stranicama svetskih vodećih fešn časopisa pojavio androgeni model anđeoske lepote za kog se ispostavilo da je rođen u Tuzli. Andrej Pejić je istovremeno bio obožavan od strane modnih magova i podozrivo gledan od strane svojih zemljaka (i ne samo njih) jer jednom muškarcu ne priliči da nosi ženske modele vrhunskih dizajnera i koristi najkvalitetniju šminku. Početkom 2014. godine on hirurškim putem postaje Andreja. I dalje dokazuje da je za uspešnu karijeru bitna harizma, a ne pol.
Još jedna intrigantna ličnost stiže sa područja Bosne i Hercegovine. Hvaljeni i osporavani Božo Vrećo je čovek vanserijskog talenta kog nazivaju bosanskom Končitom Vurst. Njegove interpetacije sevdalinki teško da ikoga mogu ostaviti ravnodušnim, a na gracioznosti kojom nosi najlepše haljine mogu mu pozavideti i mnoge dame. https://www.youtube.com/watch?v=dSGR4xWCqfo Vrećo tvrdi da nije marketinški trik već da u njemu žive i čovek i žena, samo je pitanje ko će od njih dvoje prevagnuti u datom momentu. Vest o krivičnoj prijavi protiv Vojske Srbije od januara ove godine ne bi bila možda toliko intrigantna da ne zvuči kao da ju je pisao Almodovar lično. Major, otac četvoro dece pride, presavio je tabak jer je‚ kako tvrdi, prisilno penzionisan jer je želeo da svoj pol prilagodi rodnom identitetu. Šarmantna plavuša Helena Vuković nije ni nalik prototipu strogog vojnog lica i u potpunosti razume bivšeg člana neonacističke organizacije Nacionalni stroj koji se sada predstavlja kao Dajana Pospiš.
