Nisam neki ljubitelj svadbi, ali njihove nisam mogla da propustim. Da sam znala šta me očekuje, možda bih našla načina da ih izbegnem.
Gotovo svi iz mog društva iz detinjstva poslednjih nekoliko meseci otišli su pred matičara. Sezona svadbi počela je u novembru prošle godine. Samo prošli vikend imala sam dve. Najbolji drug iz detinjstva, Nenad, oženio se prošlog petka. Ujedno slavio je i prvi rođendan svoje ćerkice Mione. Onda sam u nedelju otišla kod Vojkana na svadbu. Njegova supruga u januaru trebalo bi da rodi dečaka. Jedna od najboljih drugarica iz detinjstva prva se udala. Pre nekoliko dana saznala sam da je trudna. Ostali, u srećnim dugogodišnjim vezama.
Rekoh, nisam neki ljubitelj svadbi, pa sam ih uglavnom izbegavala do sad, bar kada je u pitanju rodbina i komšiluk, ali na njihove svadbe sam želela da odem. Znamo se ceo život, odrasli smo u istoj ulici, išli smo u istu školu. Zajedno smo proveli detinjstvo, mirno i lepo, negde na periferiji grada. I danas se sećamo nekih dogodovština kada se svi skupimo. Svako je krenuo svojim putem, ali i dalje prepričavamo sankanje u kraju. Deca se danas sve ređe sankaju. Šteta. Neće imati čega da se sete jednog dana.
Ali, nije me nostalgija za bezbrižnim danima naterala da se zamislim. Na putu za Kragujevac, na Nenadovu svadbu, njegov ujak pitao me je (čini mi se ozbiljno) kada ću ja da se udam.
Šok. Nije da me nisu to pitali i ranije, ali zašto sad? Zato što su se svi poženili i poudavali oko mene ili sam ja toliko matora?
Imam 26, uskoro punim 27 godina. To su izgleda te godine kada ljudi nekako očekuju da si ili u hodniku opštine dok čekaš svoj red kod matičara ili si bar u dovoljno ozbiljnoj vezi da se tako nešto može očekivati u nekoj bliskoj budućnosti. Ja – ništa od toga.
Ja imam malo komplikovaniju filozofiju na tu temu i nema baš nikakave veze sa godinama. Verujem da je udaja stvar prilike, a ne odluke. Kad kažem prilike, ne mislim na kola ili stan, već na osobu. Nemamo svi dovoljno sreće da u životu već u srednjoj školi ili koji dan poslenađemo nekog sa kim bismo proveli ostatak istog. Nekima treba više vremena. I poneki promašaj.
Da li ja to uopšte želim da se udam? Jednog dana da, sada…pa ne baš. Rekoh, nema to veze sa godinama već sa osobom. Nemam ni dečka, o kakvom mužu pričamo?
E, u tom grmu čuči zec. Ako me išta nervira više od priče o udaji to je pitanje „Zašto nemaš dečka?“.
Nemam. Odlučila sam da ostatak života provedem sama. Užasavam se fizičkog kontakta i bežim glavom bez obzira kada mi neko kaže „ćao“. Loš mi je horoskop, užasna natalna karta. Ne da mi tata pre 35-te. Sarkazam. Omiljena mi stilska figura.
Ali, imam filozofiju i na tu temu. O čemu se radi?
Sama sam od srednje škole. Danas se ne opterećujem tom činjenicom, ali iskreno, ne tako davno, sve je to prilično drugačije izgledalo u mojoj glavi.
Šta nije u redu sa mnom? Da li ja negde grešim? Da li su problem mojih par kilograma viška? Kako druge devojke uspevaju? Meni se to nikad neće desiti… i na sve to, posle „Zašto nemaš dečka?“, moja druga omiljena rečenica „Provešćeš najlepše godine života sama“.
Možda je to moja greška, ali priznajem da me je to na neki način paralisalo. Nekako sam upala u začarani krug. Stalno sam razmišljala o tome. U moru takvih misli, moje samopouzdanje diglo je ruke od mene.
Ne znam baš tačno kako ni kada, ali izašla sam iz tog kruga. Da li se čovek navikne na to da je sam ili smo moje samopouzdanje i ja ponovo počeli da se družimo, ali ja više ne razmišljam o tome. Nije tragedija biti sam. Tužno je ponekad, možda i teško, ali nije tragično. I nije redak slučaj. Žao mi je samo vremena koje sam bacila razmišljajući o tome. Mogla sam stvarno da smršam. Ili da završim master.
Zato, ljudi, nemojte više da mi postavljate to pitanje. Nije to bolna tačka, već prosto nemam tačan odgovor na to pitanje. Nemam sreće, nije se desilo ili šta god. Ali verujem da će se desiti. Do tad, ljubazno ću ignorisati vašu radoznalost, suptilno menjati temu, posebno ako nekome padne na pamet da provodadžiše. Stvarno verujem da je brat od tetke nečije drugarice iz osnovne škole super lik, ali pustite ljudi, desiće se i bez pritiska. Možda ne danas, možda sutra.
Tu se završava moje filozofiranje.
Za kraj imam dve vesti: dobru i lošu.
Loša vest: Vaša dobronamerno zapitkivanje nije promenilo stvari. Još uvek sam sama. Šta da se radi.
Dobra vest: Možda mi se (malčice) sviđa jedan kolega 🙂
Milica Bajić / zena.blic.rs
