„Poruka NLSD znači: Prestani da gubiš vreme i da se zanosiš, jer si očigledno mnogo vrednija od toga, jer je u stvari svaka devojka mnogo vrednija od takvog tretmana“, rekao je moj prijatelj realista, dok je drugi (još veći i suroviji realista) rekao: „Dušo, budimo iskreni, ni ti se toliko ne ložiš na njega!“. Hm, možda u tome i ima istine, pomislih.
Ali, sama potreba da postavljamo to pitanja je bila ono što me je najviše brinulo od svega. Da li zaista, bez obzira na sve kvalitete, uspehe, rad na sebi, ponekad toliko sumnjamo u sebe ili možda – sumnjamo u ljubav? Ne znam. Ono što znam je da ma koliko poruka NLSD delovala kao razložan odgovor u pojedinim situacijama, želim da istaknem jedno (možda zbog toga što se proleće bliži), a to je svima dobro poznati kraj serije kada Keri završava u zagrljaju Zverke, koji je ispoljavao sve moguće NLSD sindrome opisane u pomenutoj knjizi: raskidao je sa njom, oženio se drugom, imao seks sa mnogim ženama, nestajao i pojavljivao se, bivao prezauzet, sebičan i šta sve ne.
Pa, ipak, priznajmo da je vredelo gledati sve te sezone lutanja i traženja koje su se završile jednim „Ti si ta“. I znam da će se opet moj prijatelj realista oglasiti rečenicom: „Ali, dušo, život nije film“, a ja ću i dalje, uprkos tome, verovati da su filmovi ipak zasnovani na životnim pričama. Jer tako želim.
