ZAŠTO MUŠKARCI NEMAJU HRABROSTI DA PRIĐU DEVOJKAMA?!
Subotnje veče. Jedan od mnogobrojnih niških klubova. Tip, u ranim dvadesetiim, lepih manira, solidnog izgleda, trezan, prilazi privlačnoj plavuši sličnih godina, inače budućoj doktorki, akademskoj građanki. Ne zna da ona ima dečka, izašla je sa drugaricama. Bez jeftinih pick-up rečenica, bez onog “je l’ te bolelo kad si pala s neba anđele”, i”‘imam avione kamione”, stara škola pristup…
– Ćao, ja sam Aca. Je l’ često izlaziš ovde? Ja sam tu sa nekim ortacima, vidim i ti imaš drugarice, pa ako bismo mogli da se pridruž…
– (Usplahireno) Beži, beži, beži!
– Pa postoji mnogo elegantniji način da se to kaž…
– Beži!!!!
Ja svedok. Ništa nije iskarikirano. Uf. Izvinite, jako pretenciozno od mene. I pre nego što sam napisao članak razmišljao sam o komentarima na isti – i došao do tri moguća komentara napisana od strane internet zavisnika:
Komentar 1 – Ne prilazite jer ste p1čke! Mi ŽENE SMO LAVICE! Ej bre ja krvarim jednom mesečno, 9 meseci nosam život u sebi, meni treba jak muškarac, ribe jedne, mi smo konkretnije, ojohojohoj, Klara Cetkin.
Komentar 2 – Ehehe, istripovao si se batice, ja evo prilazim stalno i procenat uspešnosti mi je solidan. Veruj u sebe, biće do jaja (Gasi Tarzaniju, pali WOW i gleda na torentu kol’ko mu se posto skinula nova pornjava od Lise En)
Komentar 3 – Ma brate to sve kurv3, to bre sve očekuje Bosiljčića koji vozi Bugati Vejron, ma nema, država treba d’uradi nešto…
Naravno da je riba trebalo mom ortaku da kaže da ima dečka, da nije zainteresovana, da mu čak i dozvoli bezazleni flert, ‘de su mladi tu je šala varijanta, a ne da odreaguje kao da joj je tarantula na m1ndži. Kako je došlo do situacije da po klubovima imate grupice od deset likova koji gledaju u pod i ljušte ambalažu Beksa, dok napirlitane ribice gledaju u plafon i ljušte ganglije ovim momcima svojim kuliranjem. Istina se krije negde između ona tri ekstremna komentara.
U našim okvirima je do 1990. postojala institucija zvana korzo, da preskočim jugonostalgisanje, ćale, kapiram da ti je bilo do jaja. Tad si morao da budeš duhovit, da imaš spiku da bi smuvao ribu. Pare je im’o svako. Došle su devedesete, mala bara puno krokodila, i neke nove vrednosti. Cure su, podsvesno, više cenile lerdija sa brdom para nego dekintiranog pravnika. Ne osuđujem, subliminalno svaka traži hranitelja svoje buduće dece. Došle su dvehiljadite, rečima moje apokaliptične babe, zadnje vreme došlo. Nije bajno kao osamdesetih, ali ne lažimo se, ne čekamo u redu za jogurt. Elem, bicuri povećale prohteve. Sad mora i da recituješ “Barbaru” i da si mačo i da čitaš Tarzaniju i da voziš Audi TT i imaš vilu u Bečićima. I naravno ona floskula: ”Meni treba jak muškarac, koji će da me razume”. Ne treba reći da se nismo snašli.
Ne želim da stanem ni na čiju stranu. U početku, nismo prilazili curama, poučeni prethodnim katastrofalnim iskustvima, zbog straha od odbijanja. Netarzanski, naša krivica. Što kaže AC/DC, stiff upper lip i cepaš dalje, ne jebe lep nego uporan. Statistika je na tvojoj strani. Ali posle pokušaja i pokušaja, tona potrošenog Hugovog One Milliona, doterivanja za grad, šmekanja u diskoteci, upinjanja iz petnih žila, hiljada izgovorenih rečenica suprotnom polu, dranja na uvo ribi jer je buka, dobijemo jedno “Beži” ili nešto ovog tipa…
-Sjajno izgledaš većeras…
-Mhmnj.
-Odakle si?
-Mnjhmnj.
-Da li bismo mogli da razmenimo brojeve telefona?
-NIKAKO!
-A sad ne mumlaš, majke ti ga spalim!
Tako je zbog straha od neuspeha, neprilaženje curama postalo difolt stanje. Znam lika koji nije prišao od 2009. i do jaja mu je. Izađe, napije se u stilu Josifa Tatića i ode PES da drnda. Neprilaženje je postalo obrazac ponašanja i na svakoga ko ga prekrši se gleda ko na čudaka…Prišo si ribi? Ma koji će ti to bratac, jesi lud? Je l’ se drogiraš ti? Reći ću tvojima!
Reći će cinici i ribe sa nenormalnim prohtevima, kakav ti je to prilaz, “sjajno izgledaš”, to je lejm, budi originalniji! Oj bre srećo! Pokušavali smo mi i originalno i tragikomično i jadno poput rečenica iz “Lajanja na zvezde” i duhovito – ali vi ste opet odlučile da volite klasičan pristup, bez jeftinog humora. Ali i to vam ne valja. Ej, zaboravih, tu su i te društvene mreže, Youbook i to, to je pa tek papazjanija i tema neke druge priče…
Sedim sad, kao nekad kad sam kao gimnazijalac, smišljao zaključak na temu “Došla je jesen”‘. Pa došla, kuvac, šta sad? Zaključak na ovo je zamumuljeniji, u nedostatku bolje reči. Mogu sad da vam kažem nešto u čerčilovskom stilu: “Braćo, teško je, ali mi se ne smemo predati, borićemo se na plažama, borićemo se u diskotekama, borićemo se u čitaonama i amfiteatrima. Mi se nikad nećemo predati.” Ali, ne verujem u to. Lagao bih vas. A da vas skroz ubedačim ne mogu, previše sam veliki optimista i romantik, mora da ima NORMALNIH. Ej, da… NORMALNA DEVOJKA, mit koji smo mi napravili kao antitežu njihovom JAKOM MUŠKARCU.
Ma prsli smo… Ribe, sarađujte! Momci… ma zajebi ovo sranje, pali PES.
tarzanija.com
