Povratak ženi je povratak u realnost, a ljubavnica ne može imati tu realnost jer predstavlja njegov odlazak u bajku u kojoj postoje samo lepe stvari. Ljubavnica nije žena s kojom će ga očarati razgovor o plaćanju režija, o nabavci namirnica, kupovini nameštaja ili školskih udžbenika, jer ona pripada svetu u kome je to sve rešeno čarobnim štapićem. Prihvatanjem takve veze mi potpisujemo prećutni sporazum i u startu smo svesni ograničenja koja kasnije pokušavamo prevazići, nastojimo biti drugačiji, pokušavamo privući poštovanje i ugrabiti nešto od realnog života. Retko kada takve bajke uspevaju da uđu u zonu realnosti i taj prelazak ume da bude veoma bolan i destruktivan.
U međuvremenu, naš život se pretvori u duboku emocionalnu tragediju, začarani krug iz koga ne vidimo izlaza. Prepuštamo se plimi života da nas nosi onako, bez cilja, a zapravo očekujemo da će partner jednog dana izvući čarobni štapić i reći da napušta svoju porodicu kako bi bio s nama.
Ako povučemo paralelu, možemo zaključiti da partnerov boravak u bajci u kojoj ne postoje problemi, zapravo oslikava nas i našu nesposobnost da se nosimo sa životom, dok negde unutar sebe očekujemo da će emocionalno nedosupni otac u partnerovom obliku konačno da nas prihvati i pokaže svoju ljubav. Što smo sebičniji i menjamo kurs ne bismo li ga pridobili samo za sebe, razvijamo sve snažniji osjećaj da on pripada svojoj zakonitoj ženi i da nikada neće pripadati nama. Dakle, razvijanjem negativnih namera i emocija, stvaramo sve dublji jaz unutar sebe, postajemo nesretćniji i sve više osećamo nepostojanje u odnosu na partnera. Nepostojanje korespondira s pojmom smrti i uništenja i sve dok ne dozvolimo da ljubav preuzme komandu u našem životu, sve ćemo više tonuti u patnju i samouništenje.
Jedino nas, dakle, ljubav može oživeti i vratiti među žive i tako ukloniti patnju. Ljubav koju ovaj put moramo pronaći u sebi, jer tamo nas oduvek čeka. Naš partner je oličenje nas samih i slaba karika naše ličnosti i zato moramo raditi na sebi kako bi spoznali odakle izviru te slabosti i jedino što možemo učiniti je da bezuslovno prihvatimo sebe. To, naravno, ne znači da odmah moramo odbaciti svog zauzetog partnera, ali kada uđemo u taj proces samoprihvatanja i pronađemo ljubav u sebi, mi ćemo taj odnos posmatrati kroz drugačiju dimenziju i shvatićemo da je on samo imao nezahvalnu ulogu da nas povede na put samospoznaje.
Takve relacije su neka vrsta ugovora koji dve duše sklapaju kako bi pomogle jedna drugoj da spoznaju put ljubavi. To je zapravo buđenje sećanja na ljubav koju imamo u sebi. Sa određene vremenske distance patnja se počne činiti bespotrebnom, ali nam u određenom trenutku našeg životnog puta to iskustvo treba, međutim, ne smemo zaboraviti da su sve duše koje nas uče značajnim lekcijama, tu iz čiste ljubavi.
To su naše bliske duše i trebamo im podariti nesebičnu i bezuslovnu ljubav, jednostavno, voleti ih bez obzira da li su u ovom trenutku pored nas ili su kilometrima daleko, da li ćemo ih više ikada videti i sl., život je igra i svima imamo svoje uloge, zato ništa ne treba doživljavati suviše ozbiljno niti tragično.
Život nema reprizu već samo premijeru koja se upravo događa sada u ovom trenutku i zato svaki trenutak koji ne proživimo u ljubavi predstavlja bespovratan gubitak.
Atma.hr
