Neki su ih čupkali, drugi negovali, treći su njima ulepšavali ratničke odore a bilo je i onih koji su ih se panično plašili. Odnos prema stidnim dlačicama menjao se vremenom i podlegao raznim trendovima.
I stidne dlačice se mogu brijati, šišati, plesti, farbati… Može im se dodati i po neki umetak, kako bi opšti utisak bio bolji.
Njima se može izraziti i pogled na svet, mogu se poslati političke poruke, signali ugnjetavanja kao i simboli svih mogućih vrsta sloboda. Njih možemo sakrivati kao i pokazivati – bilo samo odabranim osobama u posebnim trenucima, bilo otvoreno, na plažama i javnim kupalištima.
U Japanu znak ženstvenosti
One, stidne dlačice bile su i ostale izuzetno važan deo našeg telesnog izraza, a naš odnos prema njima menjao se kroz stoljeća i različite kulture. Koliko te različitosti i danas postoje pokazuju mnogobrojni primeri.
Dok su recimo stidne dlačice u nekim kulturama Afrike i Okeanije i danas simbol plodnosti, a u Japanu znak izuzetne ženstvenosti, one su na području (današnje) Evrope i Severne Amerike često znak nehigijene pa čak i nekulture i necivilizovanosti.
Tako na primer u gotovo nijednom pornografskom filmu snimljenom proteklih godina u ovim zemljama, nećete ugledati ni jednu glumicu ili glumca koji oko polnih organa nisu u potpunosti obrijani.
Međutim, da ova moda i navika stalnog brijanja i depiliranja može imati čak i za “prave“ glumce nezgodne posledice, svedoči na primer slučaj Kejt Vinslet.
Ona je, kako je sama izjavila, tokom snimanja filma “Žena kojoj sam čitao“, morala na tzv. intimnom delu tela nositi – periku.
Usled čestog depiliranja, navodno joj stidne dlačice više nisu ni mogle porasti do željene dužine i gustine, tipične za ženu pedesetih godina prošlog veka.
