Sve više žena između braka i slobode bira ovo drugo. Demonstracija nezavisnosti ili recept za doživotnu samoću?
U maju ove godine slavim petnaest godina mature. Iskreno, radujem se tom događaju, ali znam i šta me tamo čeka. Gomila mojih školskih drugova i drugarica sa fotografijama tipa: „Ovde je Luka kada je napunio godinu dana“; „Ovde Tara vozi bicikl“; „Naša prva dodela knjižica“… Da, većina mojih vršnjaka odavno se „skrasila“. Nekima deca već privode kraju i osnovnu školu. Ja ću se na tom događaju pojaviti bez happy family fotosa. Nemam čak ni kućnog ljubimca pa da im pariram u stilu „Evo, ovde Teri prvi put vija mačku oko drveta“ i slično. Zli jezici rekli bi – nemam ni kučeta ni mačeta. Nemam, pa šta! Zato imam posao koji obožavam, prijatelje koji me vole takvu kakva jesam, pasoš pun pečata i neograničenu slobodu da radim šta hoću, kad hoću i koliko hoću. Bedni izgovori da zabašurim činjenicu kako imam više od trideset godina i još nisam uspela da upecam jedan kvalitetan primerak muškog roda koji će mi dati (novo) prezime i potomke koji će ličiti na mene i biti pametni na njega, ha! E, pa svima koji razmišljaju u tom duhu poručujem sledeće: „Gledajte svoja posla! Meni je ovako sasvim ok!“
Šta me je spopalo da baš sad pišem na ovu temu? Nije ni matura koja se bliži, ni Dan zaljubljenih uoči koga će mi bar desetoro ljudi frenetično savetovati da blejim ispod imele dok se ne dogodi čudo, ni to što mi je aktuelno prezime dosadilo, pa bih da ga menjam za neko s kojim u paketu idu prsten i potomstvo, već to što su me dve prijateljice nedavno pošteno izribale zbog načina života koji vodim, a sve u ime odbrane bračne zajednice koju obe već izvesno vreme konzumiraju.
I dok su njih dve zaista divne i posvećene majke, ja uživam u samodovoljnosti i činjenju stvari koje mi znače, kao i vremenu koje u te svrhe provodim. Živim i radim za sebe, preuzimam odgovornost za svoje postupke i odabrala sam da se javno ne pojavljujem ni sa jednim muškarcem. Dakle, ja sam single i da, volim svoj način života.
Iz njihove perspektive, međutim, ja sam neko ko gubi vreme, neko ko se zatrpava obavezama i besomučno izlazi ne bi li izbegao suočavanje sa činjenicom da sam na kraju balade – sama. Realno, ovakvu tiradu mogla sam očekivati od roditelja, tetaka i ujaka, ali ne i od žena s kojima sam svojevremeno žvrljala sprejom po zidovima dnevne sobe stana u kome smo živele zajedno. Da ironija bude veća, pridike tog tipa još nisam čula ni od jednog člana svoje uže i šire familije iako sam najstarije (pa još žensko) dete i to, ispostavlja se, jedino koje još izbegava matičara. Izašla sam iz ovog duela potpuno poražena. Ne idejom da vodim pogrešan način života, već činjenicom kako moj način života osuđuju dve meni vrlo bliske – žene. Za njih, ja sam neko „s druge strane“, neko ko ne razume šta su stvarne obaveze i posvećenost, šta je prava životna radost i šta znači biti potpun (čak i ako sve te privilegije ponekad podrazumevaju kukanje na indiferentne muževe koji hrču ispred televizora dok se na istom vrti Top Geer ili već ne znam šta).
To što moja sedamdesetogodišnja komšinica na mene gleda kao na neodgovornu i raspusnu bahanatknju nimalo me ne dotiče, ali kada sam shvatila da me tako gledaju dve meni bliske žene koje dobro znaju ko sam i šta sam, suštinski me pogodilo.
Zapravo, na svojoj koži osetila sam da će ovde, ako niste udati ili u vezi, ljudi obično pomisliti da nešto s vama nije u redu. Da vam je život nekompletan. I meni se, doduše, ponekad učini kao nekompletan, makar na moment ili bar kao nešto što bi se moglo ispuniti za još jednu osobu, ali guram dalje i nemam nameru da se upuštam u avanturu sa bilo kim ko nije vredan mog truda i energije. I obratno.
Odabrala sam da pripadam delu populacije žena koje ne žele da budu definisane svojim ljubavnim statusom, a upravo nekako to i jesmo – jer smo single.
Single žena može da nađe lek za sidu, ode na Mesec ili napiše nov Ustav, ali sve dok ne postane nečija Gospođa ovde će joj uvek neko naći primedbu (ili kao u Jagodini – muža).
Uprkos tome što smo napredovale u smislu prava na rad i obrazovanje i izborile se za svoje mesto u društvu, to isto društvo i dalje je ostalo poražavajuće patrijarhalno, društvo koje na visokim položajima prvo vidi muškarce, a žene smatra neostvarenim bićima ako nisu supruge i majke. Ovde i dalje vlada mišljenje kako je single žena devijantan (možda hrabar), ali ipak neuobičajen oblik života.
Društvo nas očekuje i podrazumeva u paru s nekim i, kako stvari stoje, malo mu je važno da li je taj par disfunkcionalan.
Imam tu privilegiju da se družim sa mnogo vrednih, lepih, pametnih i otresitih žena. I znate šta? Tri četvrtine njih su – single. Moje najbolje prijateljice i vršnjakinje su single. Većina mojih koleginica je single. Devojke koje srećem u gradu su, pogađate, single. Ponekad se prosto zapitam ko čini taj čudesni svet parova zbog kojih bi trebalo da se osećamo kao loši đaci koji nisu uradili domaći zadatak.
U čemu je problem moje generacije? U tome što od braka očekujemo previše pa se u to ne upuštamo jer se plašimo neuspeha, ili u tome što od braka ne očekujemo ništa pa smatramo da se time ne vredi ni baviti? U tome što istrajavamo u onome čemu su nas učili od malih nogu – da imamo samopouzdanje zbog svog izgleda, budemo nezavisne i svoj identitet gradimo na osnovu svojih postignuća, umesto da očekujemo kako će odnekud dojahati princ na belom konju i spasiti nas od pobesnele aždaje i dosade? U tome što cenimo mogućnost da same odaberemo gde ćemo i kako provoditi vreme? Ili što teško pristajemo na kompromise? Znači li to da smo sebične i nezrele, ili baš suprotno?
A šta od nas bilo ko uopšte ima da očekuje? Živimo u vremenu u kome ne prestajemo da slušamo kako je brak sve, samo ne bajka. Otkud toliki razvodi, predbračni ugovori, preljube, nasilje u porodici… Nema dana, a da nas ne bombarduju savetima tipa: „Kako da sačuvate brak“, „Kako da otkrijete da li vas vara“, „Kako da ne otkrijete da vas vara“, „Kako da mu ostanete poželjni i posle 10 godina braka“, „Kako da vaš muž prestane da hrče”…
