Bojimo se da sednemo u taj auto, jer šta ako pijana budala naiđe iz suprotnog pravca. Ili ako negde treba uz brdo, a ne znamo krenuti pod ručnom. Pa se bojimo voziti bicikl, nema staza, nije sigurno, opet ovi drugi oko nas koji su nepouzdani. Ni hodanje nam više nije sigurno, strah nas je uvek da ćemo završiti baš pod nekim točkovima. Pazi, čuvaj se, ne moraš baš sad.
Bojimo se da volimo, a strah nas je i nevoljenja. Bojimo se ostavljanja, a i da nekoga nosimo na duši. Bojimo se vezivanja, patnje, tuge. Svega se bojimo, pa biramo da živimo daleko od strahova, jer tako je lakše.
Strah nas je izabrati roditeljstvo, jer nije to baš lako. Strah nas je ne postati roditelj, jer kakav je smisao. Bojimo se porođaja, bojimo se anestezije. Šta god da uradimo, umiremo od straha. Unapred.
Nemoj davati detetu ribu, udaviće se. Nemoj mu davati kupovno mleko, pazi na breskve i jabuke, koliko su prskane. Pazi na sve, strahuj za sve. Ne pij vodu, možda je prljava. Ne kupaj se u reci, ostaćeš bez jajnika. Sve same crne projekcije za život u kavezu.
Nemoj u tu školu, šta ako pogrešiš. Ne menjaj posao, drži tog goluba na grani. Ne upuštaj se u flert, ne upuštaj se u vezu na daljinu, ne upuštaj se u ljubav preko žice; prevariće te, izigrati, iskoristiti, silovati. Ne živi u gradu, bojimo se toksina, nemoj ni u selo, podivljaćeš. Bojimo se vlastitog postojanja u vlastitim okvirima.
Bojimo se šta će reći okolina, bojimo se i ravnodušnosti. Strah nas je od gubitka posla, od gubitka krova nad glavom, od neisplaćene rate kredita. Strah nas je od visine, od ljudi, od otvorenog prostora, od svakojakih buba, od ružnih snova, jer šta oni znače. Bojimo se svog odraza u ogledalu, uvek nas plaši neki tamni podočnjak ili klempavo uho.
Strahujemo od gubitaka, od odlazaka, od prestanaka. Plašimo se kako bismo bez nekoga ili sami. Bojimo se i kako ćemo još dugo s nekim. Bojimo se kako ćemo preživeti kad deca odu, a kako od penzije od prvog do prvoga. Strah nas je i pomisliti šta ako budu poplave ili kakav jak zemljotres. Ili ako nas u po noći zaboli stomak, a nemamo tabletu protiv bolova. Bojimo se napiti, jer šta ako nas sutra dočeka glavobolja s karakterom.
Bojimo se bolesti, stalno se pipamo i postavljamo dijagnoze. Bojimo se smrti, k’o kad je možemo izbeći. Stvarno se bojimo i ovna i govna.
Strah nas je da budemo prirodni, da budemo to što jesmo, bojimo se avantura, neistraženih mesta i ljudi. Bojimo se da ne ispadnemo glupi ili dosadni.
I sve je to zapravo normalno, jer strah je najveći pokazatelj da smo živi, da u nama još ima strasti, ima još želje i volje. I sve je to u redu dok su ti strahovi samo tihi saputnik na našem putu, samo tiha opomena da ponešto nije u redu, samo tihi glas razuma s vremena na vreme. Sve dok nas ne obuzmo toliko da unapred upropaste sve u čemu je trebalo biti hrabar, odlučan, samouveren ili samo malo blesav.
Jer, džaba nam svi strahovi koji od nas samo prave taoce vlastitog života. Džaba unapred strahujemo kad onima kojima je suđeno da budu j*bani gaće same spadaju. Bile poderane ili ne.
