Želim iskrenost. Brutalnu, sirovu iskrenost. Neznanje nije blaženo, barem ne za mene. Želim da znam prilaze li ti žene i želim da znam kako reaguješ.
Želim da znam jesi li me varao i želim da znam zašto. Želim da tvoja iskrenost prema meni bude važnija nego da me štitiš od istine. S istinom se mogu nositi, čak i oprostiti. O njoj možemo da razgovaramo. Ali laž? To ne opraštam.
Jer vidiš, laž nikada nije samo laž. Laž je obećanje, nagoveštaj stvari koje će doći. Laž je znak da si izabrao prvo sebe. Laž dovodi to toga da ti ne verujem iako govoriš istinu. Jer ako si jednom lagao, zašto ne bi ponovo?
Laž je konstantna napetost, konstantno pitanje koje se vri u mojoj glavi. Laž me tera da pokušam da shvatim kako tvoje lice izgleda kada si iskren kako bih mogla da znam kada nisi. Laž je sumnja i nesanica. Laž je kraj.
Zato mi obećaj da ćeš biti iskren, čak i ako me to povredi, čak i ako nas razdvoji. Obećaj mi da ćeš biti iskren čak i kada nije potrebno, čak i kada ništa ne znači. Obećaj da ćeš mi reći sve tako da te mogu voleti svime što imam. Tako da me moja ranjivost ne slomi.
Obećaj mi da će tvoje tajne biti moje tajne. Obećaj mi da ćeš da držiš moje srce s obe ruke i da ti neće ispasti. Ni danas. Ni sutra. Niti godinama.
A ja ti obećavam da ću ti onda slepo verovati kao što te volim. I možda ćemo onda trajati zauvek.
Možda.
