Plemenitije mi je da ostanem sama tako što ću odbaciti uokvirene forme i definicije samoće i ljubavi. Ne tražim. Koračam, ponekad potrčim i živeći čekam. Nemam plan, a ni program. Verovatno sam zato i sama. Sama kao sirjak tužni bez iđe ikoga. Pravim kompromise samo ukoliko osećajem utvrdim da mogu biti, time, srećnija. Pa zar biti srećan/a nije esencijalno životno pitanje? Ne kolebam se.
Zalećem se i ne prezam. Ne sramotim sebe kada kažem, pokažem, ispravim ili ukoliko ne odustanem, od sebe i svega svog. Ne odustajem od svojih, međusobno sinhronizovanih, buntova. Ne volim neprijatnosti. Jesam li zato sama? Pa nije mi potencijalni partner udica na koju ću upecati sopstveni, egzistencijalni mir! Sama sam, verovatno, jer je to sada optimum mog optimuma. Uostalom, ko kaže da sam sama?
Oslobađam se. Ne mogu neslobodna i pogubljena u partnersku komunu. Propali bismo i pre nego što se spojimo. A to je već besmisao. To je već samoća.
Sama sam jer ne naiđoh, još uvek, na nekakva dugoročnija ljubljenja i teško popustljive strasti. Sve me prođe brzinom japanskog voza. Ljubljenje je penicilin za taj labaratorijski virus samoće. Zato se ja i ljubim. Zato ja i nisam sama.
Ali opet, ja nemam partnera. Nemam nekog određenog, obeleženog, pikiranog i večnog. Verovatno me zato i pitate: ,, Jesi li sama? ” ?! Suludo.
Nego,
jesam li ja sama?
Evo ne znam.
Ne bih rekla.
Piše: Minja Marđonović; / Stoglava aždaja
