Ako ćeš me razmaziti, onda me razmazi svojom ljubavlju. Utopi me u poljupcima i zagrljajima, uhvati me za ruku dok šetamo među ljudima, zastani na trenutak samo da bi mi usnama dodirnuo obraz…
Kada smo usred prepirke, prestani da vičeš i privuci moje telo uz sebe, stisni me dok ne prestanem da se opirem i poljupcem traži oprost mojim tvrdoglavim usnama.
Ako je kasna noć, a ti se probudiš, uzmi me u naručje. Ako plačem, nateraj me da se trljamo nosevima dok ne počnem da se smejemi i zaboravim kakav je osećaj biti tužna. Ako je rano ujutro i moje su oči jedva otvorene, skloni mi kosu s lica i položi moju umornu glavu na tvoje rame da se odmori.
Vidiš, ne treba mi puno – ruka koju ću držati, srce koje ću čuvati, um od kojeg ću učiti, telo koje ću stisnuti i sećanja koja ćemo deliti. Ne treba mi puno da me razmaziš.
I zato te molim, razmazi me ljubavlju, a ne svojim novcem.
Ne trebaju mi ekstravagantna putovanja ili skupoceni nakit. Ne trebaju mi automobili, skupi restorani ili najnovije tehnološke igračke. Ne trebaju mi materijalne stvari i skupi pokloni da bih se osećala voljenom.
Te stvari su baš samo to – stvari – i one me nikad neće moći usrećiti kao ti koji mi poklanjaš svoje srce, a moje sigurno čuvaš u svojim dlanovima.
