Svako je u stanju da nekako voli. Da nešto čini i ne čini, zarad ljubavi. Ali, kapaciteti za davanje, razlikuju se kao i kapaciteti za primanje. Za nekoga je vrhunski izraz ljubavi da ga pretežno ostavimo na miru, a za nekoga obasipanje pažnjom i nežnošću. Nekima su reči ljubavi suvišne – dela sve govore, a neko ne zna da je voljen, dok mu ne kažemo, dok ne verbalizujemo ono što osećamo.
Navedi ga da se zaljubi u tebe do ušiju: Ove metode su vekovima uspešne u ljubavi
Nema nesporazuma, ako se spoje dve osobe koje slično vrednuju izraze ljubavi, ali ako se spojite se osobom koja želi da bude ostavljena na miru, a vaš kapacitet za davanje žudi za prosipanjem pažnje, neprekidnim gestovima i rečima ljubavi, teško ćete naći meru, koja vašeg partnera ne remeti i ne guši. Pokušavaćete, zarad ljubavi, ali bićete tužni i neispunjeni, jer ćete stalno sputavati svoju vitalnu potrebu i suštinski nećete moći da prihvatite takvo stanje stvari.
Žene često “pate” od preteranog davanja, a muškarci se često na sve načine brane od izobilja kojim su zasuti u, za njih, nerazumnim količinama. Postoje i slučajevi gde je situacija obrnuta, gde je muškarac stoprocentno angažovan, jer tako zahtevaju njegovi kapaciteti, jer je tako naučio da voli, a žena ima potrebu za distancom i privatnošću.
Ovakve žene imaju najbolji seks i muškarci ih prosto obožavaju zbog toga
I izgleda da je u oba slučaja privatnost ono što želimo da sačuvamo – osećaj slobode u svojoj glavi, ali i u svom prostoru, kao i samostalnost na koju smo naviknuti. Prosto ne želimo da nam se neko stalno mota pred očima, volimo da budemo sami, a ne cenimo posebno ni usluge kao što su odlazak u prodavnicu i spremanje hrane, jer volimo da se postaramo sami za sebe. U osnovi ove potrebe za distancom i neuznemirenošću leže neka ubeđenja:
Pobogu nisam invalid, mogu to sam(a)
Navika samostalnosti se sa godinama ne gubi, nego učvršćuje. Naročito nas ljute nečija nastojanja da nam ugodi u svemu, da pogodi naše želje pre nego što ih izgovorimo, da nas razmazi svojom pažnjom, jer nam jednako remete i rutinu i spontanost. Možda nam je neko napravio gurmanski ručak za dva dana, u želji da nam olakša, da nas iznenadi i poneguje, a mi smo baš rešili da nam je potrebna lagana hrana ili post, jer se tako osećamo i navikli smo da pratimo taj osećaj. Veliki, vruć obrok sa supom, glavnim jelom, prilozima i desertom, onda kad smo mi hteli samo čaj i dvopek, delovaće nam ne kao kraljevska počast, nego kao uvreda.
