Ti si jedina osoba na ovom svetu koja me poznaje zaista. Znaš sve o meni… i lepo i ružno. Bili smo jedno uz drugo i u najlepšim i u najtežim vremenima. Prošli smo zajedno kroz raj i pakao, a sada kada si mi najpotrebniji, tebe nigde nema.
Pitam se često da li smo nekako, uprkos svemu (i baš zbog svega toga) mogli ostati u kontaktu. Zašto ne možemo ponekad izaći na kafu ili pozvati telefonom, makar da pitamo za zdravlje, da čestitamo praznike…? Toliko smo toga zajedno prošli, da je potpuno neverovatno što sada ne možemo makar toliko.
Ja tebe nikada neću moći da zaboravim, jer bi to značilo zaboravljanje same sebe. Ti si još uvek deo mene. Još uvek te osećam u svom srcu. Ti si potpuni stranac koji nekim čudom još uvek živi u meni kao organski deo mog tela i duše.
Ipak prihvatam odluku da ostanemo razdvojeni – više zbog tebe nego zbog sebe. Znam da bi bilo suviše lako ponovo skliznuti u romansu, pošto se toliko dobro poznajemo, ali da to nije ono što ti želiš. Moje srce je već slomljeno, podnela bih nekako da ga još jednom slomiš, jer ono kuca samo za tebe. Ali tvoje srce ne želim da diram. Ne želim da budem krivac za tvoj bol.
Sve što mogu da uradim je da ti poželim sve najbolje u životu – da ostvariš svoje snove i izgradiš predivnu budućnost… u kojoj mene neće biti. Nadam se da ćeš jednog dana negde naći prijatelja tako privrženog i dobrog kao što sam ti ja bila. Nadam se da će ti ona biti bolja ljubavnica i partner, nego što sam ja umela i neko od koga nećeš želeti da pobegneš zbog griže savesti bez traga.
Želim ti samo sreću i ništa manje od sreće, iako ove reči nikada neće stići do tebe, iako te nikaka više neću videti, iako si iz mog života otišao i napustio me zauvek. Ja tebe nisam napustila i mislim ti samo najbolje.
Nikad više tvoja… tvoj izgubljeni prijatelj…
besnopile.rs / izvor: elitedaily.com
