Ne očekuj ljubav od njega: Oni koji ne poštuju sebe, ne poštuju ni druge

U kojoj meri i kako vaspitanje i uticaj roditelja određuju koliko ćemo poštovati sebe u ljubavnim odnosima?

“Većinu obrazaca koje ćemo kasnije smatrati apsolutnim istinama o partnerskim odnosima naučimo veoma rano, u detinjstvu. Posmatrajući roditelje i slušajući njihove poruke mi, delom svesno, a delom nesvesno, učimo o ljubavi i kako ona treba da izgleda. Naime, poštovaćemo sebe onoliko koliko smo naučili i videli od svojih roditelja da se međusobno poštuju i onoliko koliko je polna uloga bila poštovana u porodici”.

Šta se, zapravo, krije iza nedostatka poštovanja prema sebi i kako se ovakve osobe najčešće ponašaju u vezama?

“Ukoliko ste u vezi sa osobom koja je nezrela i samim tim ne poštuje sebe dovoljno, osetićete kod nje nesamostalnost, vezanost, samokritičnost, pesimizam. Činjenica da smo velikim delom uslovljeni svojim detinjstvom i da mnoge snažne, neprijatne, gotovo nepodnošljive emocije potiču iz našeg unutrašnjeg deteta mnogima je izgovor za preuzimanje ili prebacivanje odgovornosti, kroz samosažaljenje ili žaljenje drugoga.

U zavisnosti od nivoa samopoštovanja partnera zavisiće i ponašanje. Osoba kojoj ono nedostaje s vremenom će početi da guši partnera, imaće visoke ili nemoguće zahteve, ugroziće vezu i javiće se, naravno, strah od napuštanja”.

Mnogi tokom života gomilaju negativna iskustva, dopuštaju da im prošlost određuje i budućnost, a nadaju se da će nova ljubav rešiti njihove probleme… Šta je potrebno da bi ljubav bila zrela i “odrasla”?

“Umesto da se nadamo da će veza s drugom osobom doneti rešenje naših problema, potrebno je da, pre svega, radimo na sebi. U tome je smisao sve češće izreke da bismo našli osobu kakvu želimo treba prvo da postanemo takva osoba. Da biste došli do odrasle ljubavi, potrebno je da prestanete da ponavljate štetne i loše obrasce koje vučete za sobom. Mada deluje neobično, tek kada razrešite razloge za loše izbore moći ćete da napravite dobar izbor. Probleme koji vuku korene iz ranog detinjstva ne može nam rešiti novi partner, pa makar on po svim standardima bio čovek, odnosno žena vašeg života”.

Zbog čega neki najčešće ponavljaju obrazac nezdravih veza i šta je to što ih privlači takvim odnosima?

“Ono što nas privlači takvim vezama je potreba da razrešimo utvrđeni obrazac ponašanja, odnosno da ga ovog puta doživimo i proživimo sa srećnim ishodom. Ponavljanje ovog obrasca može biti beskrajno, i što nam se više puta ponovi loš scenario, to ćemo više očajavati i to će nam biti teže da pokušamo ponovo. Problem je što birajući partnere koji se uklapaju u naš zastareli i nezdravi obrazac, mi nameštamo sebe za neuspeh. Kada osvestimo naše obrasce, u poziciji smo da napravimo dobar izbor. Međutim, redak je slučaj da se zaista dogodi razrešenje tog obrasca, jer to iziskuje zrelu i odraslu osobu na mestu partnera, a takvu nećemo ni uzeti u obzir, jer neće igrati ulogu koju od njega očekujemo u našem nezdravom obrascu”.

Mnogi koji nemaju dovoljno poštovanja prema sebi često iskazuju svoje nezadovoljstvo na drugima…

“I na taj način kompenzuju, odnosno izjednačavaju rezultat u utakmici života. Čest je slučaj da oni prosto tretiraju druge onako kako duboko unutra tretiraju sebe. Stav prema sebi samo pokazuju na delu – na drugima. I na taj način daju dozvolu, mada nesvesnu, da i drugi to isto rade njima. A to čine jer usled nedostatka poštovanja prema sebi veruju da to i zaslužuju. Loš tretman drugih može dolaziti i iz ljutnje jer drugi su često naše ogledalo. Pošto je osobi potrebno da ga drugi poštuju i time mu potvrde sopstvenu vrednost, jer nema to osećanje u sebi, može reagovati i nekim oblikom agresije, odnosno ljutnjom, besom, pokušajem da nekoga natera da ga poštuje kad već to neće da uradi dobrovoljno”.

Šta je emotivna odgovornost u ljubavnim odnosima?

“Emotivna odgovornost ponekad znači da budemo sposobni da se izmaknemo u stranu, da budemo posmatrač, a ne učesnik. Znači i to da nekada moramo imati ogromno strpljenje dok naš partner uči novu veštinu i da ne podlegnemo potrebi da nervozno otmemo alat iz ruku svog partnera i kažemo – Daj, ja ću, ti ovo do sutra nećeš završiti! Nekada to znači biti i učenik i učitelj, imati razumevanja, saosećajnosti i sposobnost da se malo udaljimo i sagledamo širu sliku. Preuzimajući odgovornost koja pripada drugom oduzimamo toj osobi moć i šaljemo poruku da je ne smatramo dovoljno snažnom, zrelom i sposobnom. Možda najbolji način da volimo i poštujemo drugog je da mu prepustimo njegovu odgovornost, a time i moć. Jedna od najvećih usluga koju možemo učiniti sebi je da potpuno prestanemo da krivimo druge ljude, ili spoljne okolnosti, za ono što osećamo i odustanemo od uživanja u sažaljenju ili brizi drugih. Odbijanje preuzimanja odgovornosti ne znači odbijanje pružanja ljubavi i pažnje, niti međusobnog ispunjavanja zdravih ljudskih potreba u odnosu. Sve ovo ne znači da ćemo sve vreme biti srećni i nedirnuti tuđim ponašanjem. Biti sposoban u potpunosti prihvatiti svoja osećanja, otvoriti im se i izraziti ih na konstruktivan način, znak je istinskog samopoštovanja, kao i imati dovoljno poverenja u sebe i u partnera da se možemo otvoriti i prepustiti u odnosu, što je zdrav oblik vezanosti.

Pa ipak, u životu možete biti odgovorni samo za jednu jedinu osobu – sebe. I kada postanete roditelj jedan kratak period ste odgovorni za svoje dete. Sve druge odgovornosti prema drugima, u emotivnom smislu, nisu najzdravije ponašanje”.

Preuzimanje krivice za nečija osećanja može da bude i emotivna ucena… Zašto neko pristaje na to i ostaje u takvoj vezi?

“Koreni leže u detinjstvu. Nije zdravo, ni prirodno, da se dete oseća odgovornim za emocije roditelja koji bi trebalo da su odrasli i daleko sposobniji da vode računa o svojim potrebama. No, nažalost, velika većina roditelja smatra prirodnim da barem delimično opterećuje čak i malo dete svojim osećanjima. To kod deteta stvara krivicu i snažan sukob između njegovih zdravih, prirodnih osećanja i nametnute odgovornosti, čime se utemeljuje obrazac koji se nastavlja u odraslom dobu. Tada, u sličnim situacijama, najčešće će se nesvesno pokrenuti isti mehanizmi, i ponovo ćete se naći u neadekvatnoj ulozi roditelja. Kao dete to ste bili vašim roditeljima, a sada ste to partneru koji bi trebalo da bude ravnopravan sa vama. Čak i ako uspete da donesete zdravu odluku i da ne budete roditelj svom partneru, veoma teško ćete to moći bez osećaja krivice. Posebno ukoliko vaš partner nema dovoljno samopoštovanja i od vas zahteva tu ulogu. A osećaj krivice je veoma jak motivator ponašanja. Pitanje je samo da li ste toga svesni i ukoliko jeste da li možete da donesete ispravnu odluku za sebe. Onoliko koliko za drugog niste odgovorni, toliko za sebe jeste”, zaključuje Jelena Orlandić.

Odgovornost

U čemu je razlika između preuzimanja odgovornosti i zdravog saosećanja u ljubavnim vezama?

“Pre svega u razumevanju i postavljanju granica. Zdravo saosećanje doneće nam tugu ako je voljenoj osobi loše, ali nas neće naterati da joj problem rešimo. Navešće nas da ponudimo pomoć, ideju kako se taj problem može rešiti, ali ćemo sprovođenje te ideje prepustiti toj osobi. Iznećemo savet, sugestiju, daćemo podršku, ali ćemo odluku o načinu rešavanja problema, kao i sprovođenje te odluke, odgovornost za sopstvena dela uzeti u svoje ruke. Bićemo iskreni, otvoreni, saosećajni, ali nećemo biti neko ko će rešiti tuđ problem. Najviše što možemo jeste da učestvujemo u tom rešavanju, ali bez preuzimanja vođstva. I svakako bez gotovih rešenja. U suprotnom ometamo rast i razvoj svog partnera”.

Sanja Kostić / novosti.rs