Često se čoveku desi da mu srce nadvlada razum. Veruje da voli pa mu privid dvojnosti u svakom smislu predstavi emociju, predstavi ljubav. Potrebom za drugom osobom on počne da jednako treba i povratnu reakciju pa je često izgubljen u prevodu zameni za stvarnu. Potreba je snažna moć.
Utopljenika navede da pomisli kako je sve što oko njega pluta pojas za spasavanje. Gladnoga da pomisli kako je sve što vidi jestivo. A nije. Jednako kao što ni svaka osoba pokraj koje se nalazite ne mora da bude vama emocionalno bliska. I ne, ne morate da je volite, makar je neizmerno trebali. Potreba za ljubavi je stvarna, ali nije uslovljena jednakom mogućnosti da ljubav dajete.
Postoje trenuci kada čoveku treba žena i kada bez nje ne zna šta bi bio. A ni ona bez njega nije sigurna kako bi samoća izgledala. Možda će iz straha poželeti da ga ima pored sebe. I to je realno. Niko nije rekao da su sve veze lepe, svi brakovi krunisani iz ljubavi niti emocije definisane. Nekada se prosto desi da se ožene neke malene ljubavi. Ali nam naši standardi voljenja ne daju da drugačije gledamo. Nama je svaka priča sa hepi endom i sudbonosnim da apsolutni garant za sreću i ljubav.
A ne moram da te volim, samo zato što te trebam. Zvuči brutalno i pomalo surovo, bez emocija, ali realno je da nije svaka veza sinonim za sreću i ljubav udvoje. Neki su mnogo usamljeniji zajedno nego bi ikada bili da su ostali sami. Čoveku nekada treba podrška, saputnik, kolega, partner i prijatelj. Treba mu reč utehe i zagrljaj. Treba mu sreća. I on je sebi priušti. Ne znači to da ne daje sebe zauzvrat i da je sebičan. Naprotiv.
Ali nije ni svako davanje simbol emocionalnog pružanja dalekih svetova. Neko daje samo da bi dobio zauzvrat. Ili iz obaveze da opravda dobijeno uzvrati. Takvih “nekih” je mnogo, ali naravno da to neće reći. A i ne moraju, jer sve dok izvana kuća izgleda kao da je prostor za život, nikoga ne zanima da li se unutra zaista živi.
Prividi održavaju svaku priču uspešnom. Upravo zato jer se o neuspehu teško govori. Kada se razvode, ljudi najčešće imaju problem sa objašnjenjem slike o sebi drugima, jer su oni bili ti koji su “poznavali oboje” “verovali da su dobar par” i slične priče. Nisu to ni floskule, kada se sagleda realno, jer svi ocenjuju ono što vide. U ovom slučaju laž.
Potreba da se održi privid je još samo jedna u nizu potreba.
Neka drugi misle da mi je lepo, možda mi i postane. A nikada na taj način neće.
Potrebe…
te silne potrebe navedu čoveka da blizinu nekoga zameni za ljubav. Dodir za izražavanje iste, a utehu za sreću.
Potrebno je verovati u laži koje svakodnevno živimo kao da su najveća istina.
Često svesni da one to nisu.
