Zakon nije na mojoj strani
Ne bilo mi zapoveđeno da pomislim kako se jednog dana moj brak, ta svetinja nad svetinjama, može okončati – ali pomislio sam upravo to, i superiornom logikom istovremeno pokušao da predvidim šta se dešava dalje.
Evo šta: pola svega ide njoj. Deca idu njoj. Dobar deo moje zarade ide njoj, ako imamo decu nejaku. U praksi, to znači da ona ima jaku motivaciju da radi šta god hoće jednom kada prođe izvestan period vremena bračnog života. Ja nemam taj luksuz. Imam sve da izgubim i ništa da dobijem. Zbog toga, i mnogo drugih stvari kažem “ne, hvala”. Razmišljam glavom, a ne srcem.
Monogamija je s*anje
Moje srce je veliko a ukusi neograničeni. U meni ima mnogo ljubavi. Previše da bih se ograničio samo na jednu osobu do kraja života. Zvuči romantično, u praksi je truba. Brak je za mlade ljude koji ne razmišljaju previše, jednom kada počnu oni shvate svoje greške ali onda je kasno.
Ja sam izbegao taj metak, i sada uživam u slobodi koja je nepojmljiva drugarima sa burmom na ruci. Teretana? Kad god. Devojka od 18 godina? Vazda. Pijem svako veče? Jašta. Imaš nešto protiv? Naravno da je tako, ali to nije moj problem.
Brak je jedna zastarela institucija koja služi kao vid kontrole
Nema lepog načina da se to kaže. Ljude je do 20. veka bilo mnogo lakše držati u mraku kao pečurke i hraniti go*nima. Sada imamo internet, približavamo se tom kolektivnom umu i tajni je sve manje. Žene, kao i muškarci, varaju. Goje se, lažu i postaju nepodnošljive. Zakopati se pored nekoga za ceo život sve manje deluje kao racionalna odluka. Jednom kada napraviš to dete, “mogu” postaje “moram” i to jednostavno nije kompromis koji sam spreman da napravim.
Više od pola brakova se završi razvodom. Ne bih stavio pola svog imetka, pola svog života ili pola sreće koju ću ikada osećati na tako loše šanse. Ne u kladionici, a kamoli u životu. Zbog toga, i još mnogo koječega, neću te oženiti ni da mi platiš. Da, napraviću decu, ispuniću svoj muški imperativ, ali venčanja neće biti.
srbijadanas.com
