Ponekad život ne ide onako kako bi trebalo da bude. Sigurno ste nekad to doživeli, barem jednom. Možda ste učili za test ceo dan i noć, pa niste položili? Možda ste konačno skupili hrabrosti da razgovarate sa svojom simpatijom, i odbijeni ste? Možda taj voz na koji ste zakasnili radi intervjua, je propuštena prilika za sjajan posao? To su sve uobičajene životne situacije, koje se dešavaju svima nama. Nemamo izbora osim da ih prihvatimo i da nastavimo dalje. Ipak, šta se dešava kada osoba koja ne bi smela, nanese vam jednu strašnu nepravdu?
Ovo je slučaj sa mladom devojčicom u ovoj priči. Njen otac ju je napustio dok je još bila mala, ostavljajući njenu majku da se sama brine o njoj. Otac se pojavljivao tu i tamo, dok je još bila jako mala i nestajao ponovo. Taj čovek nije imao pristojnosti ni da pomogne u njenom odrastanju. Čak je zatražio da se odrekne svoje roditeljske odgovornosti da bi izbegao plaćanje alimentacije. I njena majka je to prihvatila. Ovo je uobičajena pojava u današnjem svetu, ali način na koji je devojčica prihvatila sve to, definitivno nije.
I dok bi svako čitajući ovo bio ljut i besan, 11-godišnja devojčica je reagovala potpuno drugačije. Nakon slučajnog susreta sa zajedničkim prijateljem, majka je saznala da se otac njenog deteta skrasio, započeo život i da stvara novu porodicu. Reagovala je kao što bi svako od nas na njenom mestu. Ipak, na putu do kuće, njena ćerka je iznenadila. Umesto da bude ljuta ili povređena, mala devojčica je rekla sa osmehom: “Konačno je naučio kako da bude tata.”
Ovo je priča njene majke:
“Moja ćerka nije videla svog oca još od svoje četvrte godine. Sada ima 11 godina. Kada je imala dve godine, on me je kontaktirao i pitao ako mogu da mu dozvolim da se odrekne svojih roditeljskih prava da bi mogao da prestane da plaća alimentaciju. Ja sam pristala na to. Želela sam da je poštedim tuge i to žrtvovanje finansijske pomoći je bilo vredno toga da on više nikada ne bude u mogućnosti da je razočara opet. Uvek sam joj govorila istinu o njenom ocu i gde je otišao. Uvek sam odgovarala na njena pitanja na odgovarajući način njenim godinama.
Kada je imala 4 godine, on me je kontaktirao i rekao da ima dijagnostikovan rak i da želi da je vidi. Sedela sam po strani, dok smo se našli u parku. Tražio je da bude sa njom 2 sata. Ostao je 20 minuta i više se nikada nije javio. Nakon tog leta, naleteli smo na zajedničkog prijatelja i komentarisao je kako ona liči na njegovu drugu decu. Rečeno je da se on skrasio i da ima novu porodicu. Stomak mi se tako stegao od bola, razmišljajući koliko je to tek bolno mojoj ćerci. Prekinula sam razgovor i otišli smo do kola. Tada sam videla njen osmeh.
Rekla mi je “Mama, on je shvatio kako da postane tata. To je tako lepa stvar. Srećna sam zbog njegove dece.”
I to je dan kada me je 11-godišnje dete naučilo sve što je trebalo da znam o praštanju.”
