“A onda se desilo…Došao sam kući samo kako bi čuo moju taštu kako grdi moje najstarije dete zbog neke gluposti. Srednje je plakalo, jer je očigledno dobilo svoju porciju verbalnog napada. Moja žena je pokušavala da odvede majku u sobu. Tašta je tada udarila moju ženu, zabivši je u vrata, zalupila vrata preko glave moje žene, a onda otrčala u svoju sobu i bacila se na krevet.”
“Moja žena je tada rekla 2 reči koje sam čekao.
“Uradi nešto”
Uleteo sam u taštinu sobu i stajao iznad kreveta. Tašta me je pogledala, izazivajući me da napravim korak.
“Izađi napolje”, rekao sam.
“Šta?”
“Izađi iz moje kuće.”
“Izbacio bi ženu sa rakom na ulicu?”
“Ja izbacujem rak iz moje kuće. Naći ću ti mesto gde ćeš ostati, nabaviću ti medicinsku sestru, ali ti više nisi dobrodošla u ovoj kući.”
Bila je prepuna besa.
“Ako me izbaciš napolje, nikada me više nećete videti ni čuti. Nikada više neću pričati sa tvojom decom. Nikada neću pričati sa ćerkom. Jel to želiš?”
“Ako je to tvoj izbor, onda da.”
Više nije bilo reči među nama. Pomogao sam joj da se spakuje, sredio sam joj apartman koji obezbeđuje bolnica, i uverio sam se da je zbrinuta.
Kada je otišla, otišao sam da pronađem svoju ženu. Iskreno sam bio prepadnut da mi neće oprostiti jer sam joj izbacio majku.
Pogledala me je sa suzama u očima i rekla:
“Hvala ti. Ceo život čekam nekoga ko će to uraditi za mene.”
Onda je počela da plače sve one suze koje je obuzdavala svaki put kada je trebao neko da je spase. Plakala je celu noć.
Od tada sa njenom majkom nismo razgovarali.
Ilyke / kurir.rs
