Balkanski magijski rituali ne zaobilaze upotrebu soli, hleba ili ljuske od jaja. Čak i najbezazlenije namirnice mogu da budu izvor zla.
Najbezazleniji predmeti, situacije ili otpaci mogu da budu važan rekvizit u magijskim ritualima.
Balkanska paganska verovanja u magijske rituale uključuju razne dodatke poput: perja, krvi, noktiju, a ni namirnice nisu izuzete iz magijskih verovanja.
Zašto baš hrana u magijskim ritualima?
Upravo te namirnice imaju jaku energiju, daju život – one su pogonsko gorivo za aktivnost i razvoj.
Zloupotreba namirnica i njihovo iskrivljeno energijsko delovanja na ljude utiču negativno, ponekad izazivaju loše pojave.
Oduzimaju vitalnost – umesto da je daju, novi početak koji simboliše jaje postaje kraj ako je jaje razbijeno.
Nekada u vreme kada su ljudi sami pripremali hleb bez kvasca, rupa u hlebu značila je smrt bližnjeg. Da, i hleb je imao svoju simboliku i mesto u narodnim ritualima.
Hleb, amajlije i zaštita od uroka
Hrišćani za vreme verskih misa služe hleb i vino. Hleb nazivaju telo Isusovo, a vino simbolizuje njegovu krv. U ovom primeru hleb je simbol, a ne sredstvo za izvođenje magije. A, šta kada zloupotrebe svetost hleba i njegova namena postane nešto drugo? Čovek se oduvek povezuje s nečistim silama i upotrebljava sva sredstva da učini dobro sebi ili štetu drugima.
Ljubinko Radenković (naučni savetnik Balkanološkog insituta SANU, koji je u nizu knjiga i članaka objavio rezultate etnoloških istraživanja o verovanjima i običajima starih Slovena, o srpskoj narodnoj religiji u kojoj su i danas prisutna mnoga verovanja, zadržana još iz predhrišćanskog doba, o specifičnostima slovenske mitologije i drugim srodnim temama) često obrađuje ulogu hleba kao magijskog sredstva u ritualima Južnih Slovena i navodi:
“Na ostrvu Hvar su se svetili detetu tako da su mu u kolevku postavljali malo presnog ili pečenog hleba, dete bi tada bilo nemirno.”
U Bosni i Srbiji su komadić hleba koristili kao zaštitu od zlih duhova. Naime, ako se dete nosi van kuće ili iz kolevke, i to tokom zalaska sunca, obavezno se s njim nosi komadić hleba, koje služi kao zaštita.
U Makedoniji bi komadić hleba stavljali u nedra kao zaštitu od demona, a u okolini Ljubovije pravili su posebne amajlije od magijskih rekvizita: vučijeg zuba, dlaka životinja, tisovog drveta i komadića hleba, kao simbola dobitka.
Šuplji kolačići
Često se i brašno upotrebljavalo kao magijsko sredstvo; od posebnog brašna napravio bi se hleb koji bi potom bio zloupotrebljavan u nanošenju štete drugima. Birane su nove vodenice, mlelo se žito u nevreme, a posebnu prednost su imale vodenice koje melju u levo (smatralo se da leva strana pripada đavolu).
U Bugarskoj su pravili “đavolji hleb” od vina, meda i brašna, pa su ga žrtvovali đavolu koga su molili da bolesnika oslobodi ropstva.
Hleb je bio jako magijsko sredstvo ako su se u pripremi koristili nečisti elementi poput: petlove krvi, đurđevdanske rose ili majčinog mleka. Posebno su bilo popularni “šuplji kolačići”. Po celom Balkanu su mladići i devojke pravili “šuplje kolačiće”, pa uz njih izvodili magijske rituale želeći da zarobe nečije srce.
Radenković je u svojim istraživanjima došao do raznih otkrića. Bosanci su “šuplji kolačić” pravili od prvog brašna iz novog mlina, kolačić su bušili starim vretenom, kroz kolačić gledali željenu devojku izgovarajući reči: “Kako se onaj mlin okretao, koji je ovo brašno mleo, onako se i ti za mnom okrenula.”
Poželjno je bilo da žrtva proba magijsko-ljubavni kolačić.
Srbi iz okoline Niša su prosipali vodu niz leđa, sakupljali je kod zadnjice, pa od nečiste vode pravili šuplje ljubavne kolačiće kojima su opčinili izabranice svog srca.
U Vlasenici su uz pravljanje magijskih hlebova koristili žive žabe – domaćica bi postavljala žabu na hleb, uz udaranje prućem od leske dozivala žrtvu, a Visočaci su radili nešto još mnogo jezivije i zverskije – verovali su da ljubavne kolačiće treba zamesiti šapom mačeta koje još nije progledalo, da bi njihova žrtva da bila podjednako slepa kao mačka čiju bi šapu potom odrezali.
