„Moraš se prvo oteti, da te svi izgube, niko da te nema, moraš od svakog otići i sebi oprostiti što si otišao, što te nigde nema, što nisi tamo gde si potreban. Moraš otići i biti sam, videti ko si, i onda sebi oprostiti što si to što jesi, i oprostiti sebi što nisi sve ono što si želeo biti i tek onda se vratiti, da se daš onima koji su ti oprostili što si otišao, koji su ti oprostili što nisi ono što su oni hteli da postaneš i koji su te prihvatili onakvog kakav si sada…“
Pun Mesec u Škoprionu događa se na 3. stepenu znaka. Naizgled usamljen u svojoj refleksiji. Nimalo za potcenjivanje. Naizgled tih i miran. Preboljiv. Ali, nije. Iako svoj jedini pravi put isprepliće sa Suncem u Biku, ovaj Mesec nam se događa pod napetim aspektom Venere i Urana koji čine konjukciju i pod još uvek aktuelnim trigonom Saturna na Veneru, kao i Plutonovog kvadrata na istu.
Mesec u Škorpiji uvek donosi emocije koje su teško objašnjive kada su van kontrole. One su duboke i snažne i večito prećutkivane. Kao grebatori u senci koji čekaju svoja buđenja. Večite oči budnih u najsitnije sate. One su promene u nama. One na koje najčešće nismo spremni. One su ujedno i mir i ugrizi vapaja. One nas razderu i odu. Zapečaćene. Umeju se vratiti.
I ovih dana slomilo nas je sve neslomljivo. Naši životi isprepleteni sa smrću. Promene koje su ušle u naše živote s namerom da tu i ostanu. Poharali su nas tajfuni samoće. Naši opustošeni svetovi kao da nikad nisu bili ispunjeniji i prazniji. Suočili smo se sa najgorim što je moglo biti – prepuštanjem.
Ovdje nema opiranja. Hteli, ne hteli, događa nam se. Svaki naš pokušaj da popravimo stvari deluje kao trčanje u mestu. Iako to žarko želimo, ispada da je kontrola u rukama nekog drugog. Grizemo se, čupamo, krvarimo od pokušaja, ustajemo kad niko ne bi, teramo napred, izvlačimo poslednje atome snage i opet gubimo. Ili barem mislimo da je tako.
Preplavljeni razočaranjima. Zagledani duboko u sebe. S ukusom krivice dočekujemo jutra. Još jedna buđenja u kojima nije bilo sna. Ovih dana sanjamo noćne more. Proluprobuđeni zastajemo pred ogledalom, rušeći ga, ni ne shvatajući da smo ono najbolje što imamo.
