Na fakultetu sam bila sebi dovoljno jaka kada sam davala ispit za ispitom, kada sam našla ljubav svog života i osvojila ga i “smuvala” ga a da nije ni primetio
Kada sam bila u osnovnoj školi mislila sam da biti jaka (žena) znači da te uvek biraju među prvima u odbojici, da te drugarice uvek gledaju sa divljenjem, da te dečaci jure po školskom hodniku želeći da te dotaknu (pa makar i grubo) jer im se dopadaš.
Kad sam prešla u srednju školu, biti jaka žena za mene je značilo da treniram karate i da se bavim glumom i recitacijom, da budem muškarača i slušam rokenrol. U svojoj glavi sam bila najjača kada sam rekla “ne” momcima koji su hteli da me odvuku u mračan ćošak lokalnog kafića, dok su sve moje drugarice drage volje pristajale.
Mislila sam da sam “strašno” jaka i posebna kada sam ispijala po nekoliko pića za veče i pokušavala da ostanem “prisebna”, te se hvalila kako me alkohol “ne obara”.
Sebi sam bila najjača kada sam i po završetku srednje škole ostala nevina, a isto krila od drugarica, i nikom nisam htela priznati da ne želim da se momci petljaju u moj životni plan i zato ih ne puštam blizu sebe.
Na fakultetu sam bila sebi dovoljno jaka kada sam davala ispit za ispitom, kada sam našla ljubav svog života i osvojila ga i “smuvala” ga a da nije ni primetio.
Tek kada sam napunila 28 godina shvatila sam da je sve do tada bila samo igra i da je prava žena, jaka žena ona koja se ne izvinjava, ona koja je neustrašiva i koja gura napred bez osvrtanja.
To znači da si to što jesi, bez onoga što su ti nametnuli roditelji ili društvo.
To znači da je ok da voliš fudbal iako celo društvo predpostavlja da voliš taj sport samo zbog svog dečka.
