E pa stvarno je nepravda kad kažu da su žene loši vozači, da im se treba sklanjati s puta, da nemaju pojma sa orijentacijom, da zveraju okolo, da su imbecili za parkiranje. Dobro, kad sam vozila kao mlada bez dozvole, možda je sam bila malo „pusta“ i jesam se parkirala sam tako da ne moram u rikverc… I svašta nešto sam radila što nije normalno kad si u saobraćaju ali jeste normalno kad si mlad i lud. Ali sada, kad imam decu i redovno vozim (samo po gradu, što znači 50 na sat), ne bi smeo niko da mi se sprda. Ako ne ostavlim upaljeno svetlo (fantastično glup zakon da sija preko dana) a nemam pijukalo da me opomene, onda idem biciklom. Ako ne spiskam sve pare onda imam za gorivo. Kad mi se to desi onda psujem i ne palim svetlo pa primetim da uveče ništa ne vidim…
I ako prevaziđem sva agregatna stanja auta-zaleđen, prokis’o, zamagljen, usijao, vozim sve u šesnes’. Da pušim u kolima ne mogu, niti dam da mi puše. Ne jedem, niti smeju drugi da jedu. Ne pričam i ne dam da pričaju. Obuveni mogu, kaljavi ne mogu. Ne smeju ni da mi sede tako da ništa ne vidim u retrovizoru. Muzika može, ali tiho. Muž ne sme biti u kolima. Samo u hitnim situacijama, a to je porođaj, i tad vozi on. Probuđen i nervozan ali vozi. Inače sve drugo mogu. Čak i kerove vozim na vakcinaciju, a oni slatki sede mi u krilu pa ništa ne vidim. Umem da spakujem i dečji bicikl u gepek, uz psovke, ali umem. Ne volim kišu, led, sneg, sunce, i gužvu u saobraćaju. Od saobraćajnih znakova poznajem i poštujem jedino semafor. Ostalo me nervira. Naročito me nerviraju bicilisti u duetu. Njih psujem i trubim dok se ne isprepadaju i počnu vrduljati. Uživam da pokažem srednji prst muškarcima s mačo tripom kojima se ne sviđa kako se prestrojavam. Nije mi problem da stanem na najneverovatnija mesta samo da ne platim parking. I tu umem da se objašnjavam i svađam, samo ne sa prstom jer nisam u brzini pa ne mogu da pobegnem. Što se tiče šminkanja u kolima to mi je najmanji problem. Telefoniranje nikako. Em pogrešim broj em pogrešim ulicu u vožnji.
Dešava mi se da ne znam gde sam parkirala jer imam puno obaveza ali stanem, razmislim i setim se. Ključ uglavnom nosim jer ima ogroman privezak, i nikako ne razumem muža kako stalno traži ključ od auta. Mali ključ, pljosnat… Neće privezak i bog. I stalno pita mene „Gde mi je ključ?!“
Evo zaključka. Jesmo malo nesmotrene ali nismo nesavesne u vožnji. Jer ako treba da mislimo o svim obavezama oko kuće, o okućnici i ukućanima, može da nam se propusti to malo blentavosti na kružnom toku. Ili uparkiravanju. Ne umem da se ubudžim udesno i šta? Ni muškarci ne umeju milion stvari oko dece, pa se opet prave važni.
I da, nikad me policija nije zaustavila. A i da jeste, ja uvek imam priču da me odmah pusti. Kad imaš „kuma“ u uniformi „kolega“ dalje ne pita.
E da, dozvolu imam, malo je istekla…
Autor: Milijana Barjaktarević
