Svako od nas ima ljubav koje se seća dugo nakon raskida i gubitka svih kontakata sa tom osobom.
Čak i kada izgradimo novu vezu koja je zadovoljavajuća, stara ljubav s vremena na vreme izroni iz neke dubine.
To sećanje može biti izazvano nekim predmetom, mirisom zvukom…
Ta osoba živi u nama iako mi to ne želimo, kao biljka koja raste iako je ne zalivamo.
Sećanja nisu uvek lepa i izazivaju neželjenje emocije.
Javljaju se pomešane emocije i pitanje je koliko nas one i dalje kontrolišu.
Većina nas bi pogazila svoj ponos i odmah otrčala toj osobi ako bi ta osoba nazvala, bez obzira na pretrpljeni bol, ali to nikome nećemo priznati jer se takvih stvari sramimo i pred samim sobom.
Sramota nas je jer smo svesni da je potpuno iracionalno gajiti takva osećanja prema nekome ko uopšte ne mari za nas.
Ta osoba nam nikada neće postati strana, ona je kao udoban dom, naše sklonište, prirodno stanje, svemir,…
Pričinjava nam nemerljivo zadovoljstvo, kao neka kutija koju držimo pored kreveta i koja zna sve naše tajne, slabosti i vrline..
To je bolesna patološka igra kojoj nema kraja.
Mi očajnički želimo tu ljubav jer nam ta osoba nikada nije uzvraćala istim intenzitetom.
Od opravdanja su gori izgovori koje smišljamo za tu osobu i to nam tako prokleto dobro ide.
Treba da prestanemo da se lažemo, jer ta osoba nije iznad nas.
Suočavanje sa istinom će boleti, ali treba imati na umu da će i to proći, a ono što ostaje je toliko željeni duševni mir i čista savest.
Suočavanje sa samim sobom može da počne samo od činjenice da je ta osoba iznad nas.
To može da se desi i u ozbiljnim godinama, jednostavno zazvoni alarm, to kad shvatimo samo se nasmešimo toj ideji i nastavimo dalje.
Dok potpuno ne ozdravimo, treba predano raditi na sebi i čekati da nestane i poslednji zavisnički osećaj.
