Znaš onaj trenutak kad iznenada, nakon hiljadu godina sve jednih istih faca ugledaš tipa koji se razlikuje? Ne koristi ofucane žvake, izgleda ko bog, ponaša se kao da je došao sa planete seksepila?
Zaigra ti srce, klecnu kolena, promeniš 50 nijansi crvene, pa 50 nijansi zelene, oblije te hladan, pa topao znoj i shvatiš da suviše dugo i nepristojno bleneš.
Pokušaš da iskuliraš, kao ne obraćaš pažnju. Onda se još i sapleteš tri puta i zaboraviš da izgovoriš svoje ime dok se rukuješ, nego samo klimaš glavom kao šlihtara u skupštini.
Klupko kreće da se odmotava, vi se tu kao upoznajete, smuvate, kresnete, pa krenete zajedno da se motate tamo – vamo, da izlazite (naravno da se prvo kresnete, pa tek onda izlazite – šta ima da se femkaš kad je stvar očigledna i pored njega si kao da ti neko konstantno stavlja drogu u piće)… Pomisliš da je on taj, da nema dalje.
Našla si sve o čemu si ikad sanjala, mogla da sanjaš, pa i više od toga. Kad ono mućak. Pokvarena roba.
Ispadne on sve čime nas magazini svakodnevno plaše: manipulativan, ljubomoran, prazan, psiho, neradnik, grebator, lenjivac, smarač, preljubnik… jednom rečju ološ.
