Pošto su nam olakšali život mašinom za pranje veša, sećate se, Papa ju je proglasio najzaslužnijom za žensku emancipaciju, dali nam pravo glasa, pustili nas da radimo, ne samo u kući i oko kuće, obezbedili nam raznorazna sredstva kako bismo kontrolisale rađanje i istovremeno uživale u seksu, primili nas u parlamente, olimpijske timove, i na sva ona mesta na koja žena radnije pogledom, a ne nogom, nije mogla da stupi, a ako je stupila nije smela da liči na ženu već na zapovednicu konc logora, ukapirali da nismo sami mi odgovorne za pol deteta i za njegovo vaspitanje kog god je pola, rekli nam da niko ne sme da nas tuče, da to ne moramo da trpimo, obezbedili nam sigurne kuće, taktički nam objasnili da razvod nije sramota i da je život samo jedan pa da, kad već svi žive naš život i mi same smemo malo od njega da štrpnemo, stigosmo u 21. vek.
Zašto je u 21. veku bolje biti muškarac nego žena? U ovom veku prosperiteta, što ljudste vrste, što tehnologije, što gluposti na globalnom nivou, izgleda da svi oni misle da su se malo zeznuli kada su žene u pitanju, jer…
Mašina za pranje veša je bila malo, stigla je i ona za sušenje, tek da ne moramo, samo što smo oči otvorile da istrčimo u dvorište sa konopcem oko vrata na kome vise štipaljke i prostiremo veš „ko pod konac“, beo, da komšinici presedne prva kafa.
Umesto toga, i mi i naše komšinice ujutru možemo da zapalimo uz kaficu, bludimo kroz prozor i puštamo da nam svašta pada na pamet a šta ženi na pamet može da padne znaju samo stručnjaci.. Mislim, tvrde da znaju.
Previše je to slobodnog vremena za jednu ženu. I zato zakržljali, zapreminski manji mozak, što opravdava činjenicu da u njega može da stane manje podataka nego u muški, treba nečim zaposliti.
U 21. veku mi sve redom bolujemo od PMS-a, svih 365 dana i onaj prestupni i imamo isto toliko lekova za isto. Isto toliko imamo šampona protiv peruti što uglavnom nema veze sa kosom i time što nas to nervira već sa potencijalnim seksom, bar na to liče reklame. Isto toliko imamo seruma, losiona i krema protiv prokletog celulita koji muškarci vide i u mraku, kao mačke, od čega može da im padne i nikada se više ne digne. Malo smo vrdnule pameću jer ulicom hodamo sa rukama iznad glave pa svi mogu da vide naše neuredne, neobrijane i smrdljive pazuhe, bar tako prikazuju u reklamama. Sise nam nisu od boga date da dojimo decu već da imaju muškarci čime da se igraju, zato su nam izmislili brushaltere punjene vodom, sunđerom, sa žicama, tek da više ne krademo njihove čarape. Obavestili su nas da ne umemo da se porađamo, gajimo decu ni grlimo ih, osnovaše i tu školu, kako da grliš rođeno dete a da ga ne istraumiraš za vjekivjekova,i da deca nisu samo naš problem, da imamo i neka druga posla u životu, da bi on mogao ponekad da ustane noću, opere guzu i odvede na trening kao da su očevi najveći idioti na ovom svetu. Sa prvom borom treba ili da privežemo maramu ili da se ubijemo, a najbolje da posetimo nekog plastičara.
Mi, u 21. veku, moramo što duže da izgledamo mlade, jer muškarci, bilo mladi, bilo stari, vole isključivo mlado, zategnuto, kad nas lupe po dupetu, njih ruka da zaboli.
Kao idole nam predstavljaju žene za koje niko živi ne zna da li završiše osnovnu školu ali koje su umele da se udaju po nekoliko puta, da, gle čuda, budu svih tih nekoliko puta uspešne majke, supruge, svekrve i javne ličnosti. Podmeću nam da nismo voljene ako nas za dan ljubavi ne iznenade nekim kretenskim skupim a glupim poklonom, više da rodbina, prijatelji i komšiluk popizde nego što mi treba da padnemo na dupe. Da niko, bre, ne može i ne sme da zabrani ženi 21. veka da ima svoj sopstveni vibrator, da je, bre, i žena čovek, a to samo vibratorom može da dokaže i da je neviđeno fensi da s drugaricama na kafi ogovaraš svoj vibrator, koliko jezika govori i u koliko brzina radi. Bre!
I tako u nedogled.
A u stvari…
Svi oni koji se bore za gorepomenutu emancipaciju žena s kojom žene uglavnom mogu guzu da obrišu, kao i sa svakom glupošću, nas i dalje edukuju o
pet načina kojima možemo da ih izludimo u krevetu,
deset stvari koje nikako, ljuta zmija da nas ujede, ne smemo da im kažemo u krevetu,
pet afrodizijačkih jela,
šest poza u kojima on, ni sa tim snajper očima, ne može da vidi naš celulit,
osam načina da ga učinimo ljubomornim ali s merom i uzdržano, da ne radi neki tomahavk,
da imamo razumevanja za njih, oni nikada ne odrastu,
da se pomirimo sa time da nas nikada neće voleti kao svoj automobil, motor, štap za pecanje,
da su naše prijateljice, mlađe sestre, kume, pa i majke, vrlo često, ljubomorne na nas, uopšte, da su žene ženama krvni neprijatelji u večitoj borbi koja će prva da osvoji muškarca i slika se sa nogom na njegovoj glavi kao da je ulovila bengalskog tigra…
I opet tako u nedogled…
U stvari, oni nas i dalje drže u 19. veku, možda i u nekom periodu ranije, u kome žene još uvek nisu nosile gaće.
A onda otvorim neki muški magazin ili portal i vidim kako je muškarcima i dalje život jednostavan kao što je i bio. Njima ponude golu ženu sa glupim natpisom vezanim za najnoviju političku aferu, recimo – I ja imam cica macu, najnoviji automobil ili felne, reklamu za pivo u kojoj kao po pravilu nema nijedne žene, još od Cece, vic o dve plavuše o pod obavezno neki dobar, dobar intervju kakav ja u ženskim časopisima i portalima ne mogu ni pod razno da nađem jer, kako rekoh, najozbiljnije pitanje koje postavljaju ženi je – kako je uspela da bude žena.
I iskreno zažalim što nisam muško. Da popijem pivo, stanem uz prvo drvo, piškim, zviždim i gledam u nebo.
To mora da je život!
mahlat.rs
