Sve je to trajalo 3 godine a ja sam lagano padala u depresiju. Shvatila sam da sam zapostavila sve a da on ne primećuje da kod nas nešto ne valja. Moje reči nisu dopirale do njega, plakala sam i molila ga da se promeni nešto ali on je smatrao da nema potrebe za tim, da je kod nas sve u najboljem redu.
Da, njemu je bilo odlično a ja sam postajala sve nervoznija, rastrzanija i depresivnija. Gledala sam ljude oko mene kako su srećni a ja ne pamtim kada sam se smejala.
Onda sam počela da mu govorim šta nije u redu i uvek bismo se svađali. To je postajalo sve češće. Ja bih govorila, on me ne bi slušao, osećala bih se kao da pričam zidovima, a onda bi se posvađali. Sve je bilo previše mučno za mene, nisam znala šta da uradim a da on vidi da imamo problem i da ja ne mogu više da sve usmerim ka njemu a da nemam povratne informacije.
A onda sam jednu noć sela i dobro razmislila. Ne želim da ga izgubim, ne želim svih 6 godina da bacim tek tako ali ne mogu ni da se trudim sama. Treba mi osećaj voljenosti, podrške, da jednostavno osećam da je tu, ali ja ništa od toga nisam imala.
Donela sam odluku! Raskinuću! Pozvala sam ga sledećeg dana, naravno, opet sam morala ja da odem njemu ”na noge”. Skupila sam snage, rekla mu da ne mogu više. Trgao se, nije mogao da veruje šta čuje ali ja nisam odustajala od svoje odluke. Bilo mi je teško, srce mi je pucalo, ali nisam mogla dalje. I dalje nije verovao, zamolio me je da odem i da razmislim još jednom, obećavao da će se sve promeniti, da će biti bolje.
Ok, možda i hoće, ali gde je bio sve ovo vreme? Kako ništa nije video? Nema veze, popustila sam još jednom i rekla mu da idem ali da ćemo da se čujemo za nekoliko dana. Molio me u suzama da dobro razmislim, obećala sam.
