Možda samo treba da ih pustimo da dišu. Da ne gnjavimo svojim očekivanjima, da konkretizujemo zahteve. Da im objasnimo.
U fazonu, znaš, ja nemam pojma da je tebi stalo do mene, ako mi ne odgovoriš na poruku. I onda tripujem i kidam se . Pa pošaljem još jednu poruku. I ako ne odgovoriš, potpuno se izbezumim i uvredim. Treba mi feedbac. Onda te neću zatrpavati porukama, a biće mi i mirnija glava.
Oni ne znaju kako se mi osećamo, ako im ne kažemo. A ne znaju ni šta da rade, ako im samo saspemo svoje nezadovoljstvo, strahovanja, očekivanja i razočarenja. Onda se samo brane. Jer se osećaju preplavljeno i napadnuto. Njima mi delujemo sumanuto što tako mnogo osećamo i toliko toga je usmereno na njih.
Obostrano razumevanje mora da potekne od nas. Pošto smo mi te koje komplikuju, koje dublje doživljavaju i više tripuju, dužne smo da pojednostavimo. Zbog sebe i zbog njih. Lakše je kad je malo prostije. Onda ne moraju da nas kuliraju i da se prave. A mi ne moramo da umišljamo, tamo gde možemo da se sporazumemo.
Aleksina Đorđević / wannabemagazine.com
