U jednoj od svojih beseda u Manastiru Glogovac Vladeta Jerotić govorio je o ljudma koji ne plaču i o agresiji.
Plač je spasonosan, dragi moji. Bio sam mnogo puta na Svetoj Gori. Dosta kaluđera mi je govorilo kad smo se malo zbližili: Bog me napustio.
– Kako te napustio, zašto?
– Dve godine ja ne plačem više.
Hrišćanin plače. Tako da plačite, kad god vam se plače, plačite. Nemojte se smatrati: baš smo ko žene.
A žene, jadne, ništa im drugo nije ni preostajalo nego da plaču, u braku, u
sukobima raznim. A srpski muževi nisu voleli to. Srpski muževi vole da im žena bude stabilna, zdrava, maltene uvek zdrava, i da ne plače. Tako da su se nervirali muževi.
To vam sve pričam iz četrdesetogodišnjeg iskustva, a dobro i moga braka.
Ne voli Srbin da plače. Ne treba veštački plakati, kad vam se plače – plačite. Naučite malo, neka bude i žena tu pored vas, da zna i ona da može i muškarac da plače. Nije on zbog toga slabiji. Naprotiv, hrišćanski gledajući je JAČI.
Kad dozvoljava sebi osećanja, da ih pokazuje kroz plač…
Pa ako to uzdržava, on će postati neprijatno agresivan. Pa ako ne može osećanja svoja da pokazuje u porodici, on će ih pokazati van porodice, ali na rđav način.
