Jer praktični svet koji živimo tako se dobro uklapa u naše postojanje. A to što u glavi vrtimo tri različita prošla života i što živimo neke nikad neodsanjane bajke, nema veze. Pripisaćemo potrebe naše duše našoj mašti. Umesto da razorimo taj kukavičluk i krenemo…
Bilo bi lepo kad bismo se borili za sve ono u šta verujemo. Kada ne bismo robovali. Kada izvor naših spoznaja ne bi bio u drugima. Kad bismo nekad zastali u deliću sekunde i pokušali da shvatimo šta znače ti likovi u našim besanim putopisima. Kome ostavljamo svoje telo, a kome smo predali svoju kožu? Koga dišemo, a sa kime egzistiramo. Čije nas postojanje oživljava. Ko je taj tajni deo našeg svemira.
I zato nas boli. Ne bole nas Venera i Saturn u kvadratu. Ne boli nas Venerino premišljanje i besane noći bez odgovora. Taj sat u njenom srcu kao hodogram života pokušava nešto reći, ali ne čujemo. Zaglušeni razumom i onime što bi trebalo da budemo. Pa brojimo. Sebe. Njega. Nju. Godine. Nevešte promašaje. Brojimo novce. Godine. Kilometre. Tražimo razloge. Pa se sapletemo o sebe sami. I opet. Boli nas.
Ta rana što prodire kroz naše telo. Bole nas sećanja i sve stvari koje smo mogli biti. Ne shvatajući da to i jesmo. Zakopani. Živi. Bojimo se da se pomaknemo. Strah nas oduzima. Parališe. Jer nešto što je drugačije nije naviklo biti podržano. Pa se borimo. Kao protiv nekog sveta i umišljamo da smo Don Kihot. Zavere svih oko nas glavni su nam razlog da odbacimo ljubav.
…nastavak na sledećoj strani
