Postoje oni ljudi koji svaku neuspelu vezu – vezu koja se završila raskidom ili razvodom smatraju greškom i gubljenjem dragocenog vremena. Postoje i oni drugi koji znaju da ne bi bili ono što danas jesu da nije tih “neuspelih veza” i “pogrešnih partnera”.
Šta to oni prvi jure da urade? Da rode decu? Stvore porodicu? Nađu svoju drugu polovinu s kojom će umreti?
Sa stanovišta produženja vrste, svako ko je na ovaj svet doneo potomstvo, može se smatrati ostvarenim u tom smislu. Međutim, deca nisu garant opstanka veze, braka i sreće, a mogu se imati i izvan ovih društveno prihvaćenih institucija. Deca nisu ni jedini način da univerzumu vratimo “dug”, jer nije ni svaka osoba stvorena za roditelja i jer talenata i sposobnosti ima skoro koliko i ljudi. Pa zašto onda mislimo da gubimo vreme?
Šta je onda to gubljenje vremena? Na šta se odnosi?
Neko će za sobom ostaviti umetnička dela, građevine, izume, neko će celi život posvetiti jačanju dobrote i humanosti u svetu, neko će činiti istoriju, a drugi će je zapisivati za buduća pokoljenja. Ništa što na ovom svetu radimo, pa ni veze u koje ulazimo, nije uzalud i nije gubljenje vremena. Sva ta iskustva nas obrazuju, stvaraju, čine od nas ono što jesmo.
Želeli smo to…
Niko od nas svoje “greške” ne čini na silu. Svi ih biramo. I to ih najčešće biramo celim srcem. Pa zašto bismo se onda stideli nečega za čime smo nekad bili spremni i život da damo? Zašto bismo svoja iskrena osećanja smatrali greškom? Mi smo zaista osećali tu ljubav. Bila je lepa dok je trajala, u nju smo davali sebe dok “nismo otvorili oči”, a onda se sve završilo… To su poglavlja naših života, naši snovi i naše lekcije.
Čovek je čudno biće. U svemu traži um i srce. Pretražuje pustinje, okeane, kosmos u potrazi za sličnim bićima. Za “srodnom dušom” potajno traga svako od nas, ali to činimo i globalno, svi kao jedan. Mi smo bića koja vole da dele sreću i ne podnose samoću. Zbog toga je ljudski tražiti, želeti ljubav i neumorno pokušavati…
Mi smo mnogo više od naše biološke funkcije, od nastavka vrste. Mnogo smo “veći” od sopstvenih tela i materije, pa ipak tako beskrajno sitni i usamljeni u ništavilu univerzuma.
Zato znaj: Ako si nekome dala svoje srce, ako si ljubila iskreno i sanjala o zajedničkoj budućnosti, o čoveku sa kojim možeš da deliš sve – nisi pogrešila i nisi gubila vreme. Živela si punim plućima, sledeći srce i nikad ne prebacuj sebi zbog toga. On je možda na kraju bio loš, ali nemoj još i ti da kinjiš sebe, u tom momentu bio je pravi. Uživaj u svojim “greškama”, jer si ih iskreno želela onda kada si ih pravila i one su sada neraskidivi deo tkanja tvog bića.
Slavi i poštuj svoje izbore, jer su učinjeni iskreno i čisto, jer tako slaviš sebe. Na kraju krajeva, sloboda je mogućnost da sam činiš svoje greške i da te niko od tebe ne spašava. Pa zar da patiš zato što si slobodna? Raduj se…
