Navikla sam na svoju usamljenost. Ponekad mi smeta, ali ponekad je tako prijatna. Osećam neku sigurnost kad znam da niko nema nikakvu moć nada mnom i da mi niko nije dovoljno blizu da me slomi.
Koliko god me nekad plaši, toliko mi je i poznata. Znam je napamet, ne menja se i ne iznenađuje me, kao stari dragi prijatelj koji je prošao sa mnom sito i rešeto i prijatelj koji je bio tu za mene kad niko nije.
Ponekad me boli, ali istovremeno me leči. Puni mi oči suzama, ali i izvlači na površinu svu dubinu, moje talente, moju dobrotu i snagu. Čini me slabom dok me ne ojača i umalo me ubije pre nego me vrati natrag u život.
Zbog nje ostajem budna noću, ali i mirno spavam. Volim spoznaju da ne postoji niko ko mi možda laže, da me niko ne može povrediti, niko za kog se bojim da ću ga izgubiti.
Samoća je prijatelj kojeg ne želiš da pozoveš, ali svejedno dođe i učini da se osećaš bolje. Kao da je barem neko na tvojoj strani, neko ko neće odustati od tebe i ko će biti tu kad dotakneš dno.
Ironija je što ljudi podcenjuju samoću i tvrde da nemaju nikog pored sebe. Samoća je jedna moćna osoba, duh, slon u sobi i nekad ju je teško podneti.
Ali mislim da smo sami s razlogom; usamljenost je naš najveći učitelj. Uči te strpljenju, izdržljivosti, preživljavanju, ali i razmišljanju, preispitivanju i traženju ili stvaranju novih odgovora. Najvažnije od svega, uči te da ne možeš pobeći od toga ko si, ne možeš pobeći od svojih misli, osećanja i glasova u glavi.
Uči te da si zapela sama sa sobom zauvek i da to trebaš da zavoliš. Uči te suočavanju s vlastitim demonima i izazovima vlastite nesigurnosti, kako da popraviš samu sebe i koračaš kroz mrak sama sa sobom. Ali uči te i kako da koračaš kroz svetlost.
Ako pogledaš malo bolje, ta samoća zapravo i jesi ti.
