Koliko puta sam samo čula njegove uvrede na temu mojih prijatelja, mog fakulteta, načina života? Nikad mu nisam bila dovoljno lepa ni dobra. Uništio mi je samopoštovanje, ali nikad, nikad me nije udario.
Rekla sam sebi, ako pređe tu jednu granicu odlazim. Ali nije. Nikad me nije udario. A da jeste otišla bih. Ovako sam ostajala i trpela… Čekala…Međutim on je znao. Valjda me voleo dovoljno da me ne udari, ali svoju ljubomoru nije mogao da kontroliše…
Tako je došao i taj dan da sam otišla. Nisam više čekala, jednostavno sam otišla. Mislim da tada nije ništa ni rekao, da nije bilo uvrede, jednostavno je došlo vreme mog odlaska… I tada sam žalila. Ne za njim, nego za osobom sa kojom bih sedela i gledala film, za osobom sa kojom bih šetala, za partnerom…
Sada iz dana u dan učim šta znači ljubav, pažnja, samopoštovanje… Setim se nekih lepih momenata koje smo imali u vezi, ali tada kažem sebi da nasilje nije znak ljubavi… Da čovek koji voli nikad ne bi uradio tako nešto voljenoj ženi..
I koliko god sam nesrećna sada što sam toliko pogrešila u životu, jer sam za partnera izabrala nasilnika, što sam izgubila ljubav svog života u njegovom nasilničkom ponašalju, ja sam sada srećna…
Nakon toliko godina, kada prođem pored ogledala sada vidim svoj odraz a ne odraz neke druge žene!
